Provincija

Mislite da je lako živeti u provinciji? Svi vetrokazi miruju, vazduh je težak i lepljiv, a pod nogama, kao suve grančice, krckaju zgažene ambicije i iluzije. Bog je, svakako, znao šta radi kad je stvarao provinciju, ali toliko se može reći i za pakao

Provincija je zarđao voz, ko zna kad iskliznuo iz šina. Tračnice i pragovi su pokradeni i više se nema kud. Ostaje besomučno „kruženje istog“. Uloge su odavno podeljene, glumci su omamljeni i loši, dekor amaterski sklepan, dramaturg mamurno otaljava – a vi ste prinuđeni da istu bledu izvedbu gledate svakog dana. Slaba je uteha što vas niko ne prisiljava da aplaudirate. Iole pribraniji hroničar u stanju je da pobroji galeriju likova svake palanke. Tu su: novinarski svaštoškrab, hirurg što kasapi bez anestezije, uniformisani ekspert za bodi-art pendrekom, iskušenice krevetskih inicijacija… Slede ih, kao u nekoj nadrealnoj panorami: dežurni pijanac – neostvareni pevač, mudrac u dosluhu sa onostranim, rasejani samoubica, jurodiva baba-rakijašica, nekoliko obrtnika – blagih rastvora Del Boja, mesar-stručnjak za tranžiranje i znojavi flert, nervozni stoper što kamenuje auta, gomila naduvanih klinaca rešenih da predahnu u razvoju… Sve ih spaja ista neizlečiva radoznalost koja se hrani podsmehom. Pogled u tuđi lonac je valjanija i bezbednija zanimacija nego suočenje sa sobom. Voljom oholih komšija ovde i krave prerano ispuštaju svoju plemenitu, preživarsku dušu ne dočekavši penziju (ili ludilo) poput svojih srodnica sa Zapada. Nimalo prijatno nije saznanje da kasirke volšebnim kanalima mentalnog šverca sakupljaju sve vaše pikanterije, neverstva, recke, omraze… Pri tom se češće poteže reč nego misao. Reči koje žive u provinciji su lažljive – ušećereni slatki sirup od kog i sladokusci padaju u komu. Pa se slatke reči kombinuju s gorkim (i niskim) udarcima.

Palanka voli da čoveku da novo ime, verbalnu dangu, pa da ga svakim dozivanjem ponovo licemerno upisuje u svoj kod. Nije dozvoljeno nakon predstave skinuti masku, obrisati šminku. Individualnost se ne prašta. Pod strehom kolektivne sigurnosti uvek je, tvrdi palanka, toplije.

Ako je politika generalno žena lelujavog morala, u provinciji je bezuba hitrodajka. Ovde se žustro potvrđuje teza da čovek ne može da se ostvari izvan političkog. Smarači u provinciji ne drže karirane kafanske propovedi već, pokazujući da i ništa-roba ima svoju cenu, prebivaju po televizijama i keze se s bilborda, presrećni što su, makar i uz pomoć komšija, uspeli svezati čvor na kravati. Jedina korist od njih je što svojom odvratnošću privlače višak odvratnosti običnih, potčinjenih ljudi koji tako nalaze načina da je se otarase.

Snenost provincije često strese neočekivana brutalnost – krvavi uskličnik na kraju bezlične rečenice. Tada troma zbilja ogrezne u, kako reče Branko Miljković, „nepotrebne istine i oduševljena klanja“. Ali to je već neka druga priča.

Zanimljivo mesto u životu provincije ima i etnomit. Radije se iz bunara vremena zahvata ustajala kišnica mita nego sveža voda realnosti. U mitu se sve već desilo, nema straha od promena i halapljivim gutljajima se isprva utoli egzistencijalna žeđ. Palanka tako podgreva fikciju o svom značaju. A uz sigurnost predačkih bubnjeva i prosečni palanački „ni veži ni dreši“ čovek stiče svoja prva svojstva.

U provinciji generacije se, kako reče I.K. „međusobno popreko gledaju, rastu nesrećne i umiru razočarane, razgovaraju samo da se ne bi shvatile“, a svaka spoznaja munjevito biva ismejana. Smušeni palanački intelektualci, koji sebe tek ovlašno poznaju, često sanjaju o bekstvu iza brda u dostojniji svet. Ali „most bez obala“ teško je preći. Otpadništvo je bolan i sumnjiv iskorak, a palanka presuđuje u duhu one ruske narodne „nema budale dok ne svrši škole“. Pri tom, podjednako prezire i genije i ludake i često ih ume pobrkati.

Ranjeni gradić zbog svega toga u stanju je da godinama umire u agoniji. Ali, preživljava osnovni postulat palanačke luzerske filozofije: „Sve bih to mogao i ja da je pravde, poštenja, rođaka iz dijaspore, sreće i da me ne mrzi da se bakćem svim tim budalaštinama.“ Oportuni kodeks koji sve ravnopravno podmiruje. Provincija je naoko gostoljubiva – redovno privlači putnike iz velikih gradova kojima se pruža prilika da svoj bledi štos pretoče u događaj dana.

Palanka bi da bude centar sveta, ali i da je svet ostavi na miru. Iza brda se valja svetski haos, otvorenost, buka i bes, disonantna zbrka ideja, „muzika pakla“ od kog se beži, upitanost bez gotovih odgovora. Od toga valja pobeći i palanka podiže svoju žablju nožicu na potkivanje i otpisuje taj svet, tvrdeći da je jedino ona sačuvala uspomenu na iskrene dane kad je svet još bio mlad. Palanka je negde davno krenula, otresla sa sebe štalske mirise i ruralne fascinacije ama ih nikada nije zaboravila. Zato ih je kaćiperski prekrila jakim parfemima, esencijama kiča, poslastičarskim bojama, melodramskim snovima. I ispod fraka svaki čas proviri seljački gunj, u pola reči probije prosta psovka, kraj bazena izvire štale i obori… Provincija je svet koji je ambiciozno krenuo, pa zastao na pola puta, nerazrešen – postavši zuzukava košnica kompleksa i neispunjenosti.

Sve deluje dosta crno i pitam se da li možda moja mrzovolja pribira utiske kao lažljivi trgovac trulo voće. Da li je, uopšte, moguće udahnuti vazduh u provinciji, a ne zakašljati se od razočaranja?

Izvesno je jedino da ne možemo promeniti naše palanačke naravi. Bolje onda promenimo temu razgovora.