Premijer liga

Najvažnija sporedna stvar na svetu je engleska izmišljotina. Iako su prvi počeli da je igraju, naizgled paradoksalno, nikada nisu ostvarivali vrhunske rezultate. Mogu se pohvaliti tek osvajanjem SP 1966, kada su u finalu savladali SR Nemačku (i dan-danas spornim) pogotkom Harsta u produžetku. Međutim, ostrvski fudbal toliku world–wide popularnost ima da zahvali prvenstveno načinu igre: preskakanje sredine, skok igra, bespoštedna borbenost, gol više, nepostojanje favorita ili prednosti domaćeg terena – što povlači potpunu neizvesnost. Godinama su, ipak, bili zapaženiji po onome što se događalo na tribinama nego na terenu.

Neki zalutali balkanski (ili će biti vikinški) gen uslovio je poplavu huliganizma koja je kulminirala 1985. tragedijom na briselskom Hejselu kada je, pred početak finala tadašnjeg Kupa šampiona Juventus–Liverpul, 39 navijača – mahom italijanskog kluba – tragično izgubilo život. Više se nije moglo nazad. Svi engleski klubovi zaradili su višegodišnju zabranu učešća u evropskim takmičenjima, a kao indikativno može poslužiti podsećanje da se gvozdena ledi zalagala za što oštriju kaznu. Nešto se moralo promeniti.

Uz uvođenje rigoroznog obezbeđenja, kamera i obaveznih sedećih mesta, 1992. je posle 104 godine ukinuta Prva divizija i osnovana Premijer liga. Više ulaganja, bogatiji sponzori i televizijski prenosi načinili su pravo čudo. TV signal s utakmica Premijer lige ide u preko 150 (!) zemalja, a od 1996. i u našoj. Između svih ovih razloga za masovnu gledanost, onaj dvaputviše-nego-dobrih komentara Aleksandra Stojanovića nikako nije na poslednjem mestu. Zanimljivo je da su premiership osvajala samo tri kluba: Mančester Junajted čak osam puta, Arsenal dva, a našlo se mesta i za jedan trofej Blekburna.

Glavne odlike minule sezone jesu ispadanje Vest Hema; ulazak Portsmauta; furiozni finiš crvenih đavola; finansijski krah Lidsa koji je bagatelno rasprodao čitav (vrhunski) tim; otkriće Vejna Runija; finale LŠ na Old Trafordu; tragična smrt na terenu Kamerunca Marka Vivijena Foa. Ali, tri su događaja u međusezoni uzdrmala same temelje lige.

Događaj prvi: konačno je privedena kraju beskrajna soap opera oko prelaska Dejvida Bekama u kraljevski klub. Medijska atrakcija za čijom je pojavom Ostrvo žudelo još otkako se Gaza fudbalski samosahranio; nekadašnje čudo od deteta, kapiten nacionalne selekcije, uvek je više pažnje privlačio izvan nego na samom stadionu. Stoga veću pozornost dobijaju njegove redovne godišnje promene frizura nego (povremeni) briljantni pasovi preko pola terena. Zato je marketinški razumljiva selidba iz hladnog, kišovitog i dosadnog Mančestera na suncem okupano Iberijsko poluostrvo. Ipak, rupu nastalu njegovim odlaskom biće nemoguće valjano popuniti. Neupućeni čitalac mogao bi se neoprezno zapitati zašto bi Spice Boy stavljao na kocku stečene pozicije, enormna primanja i lagodnu sigurnost matične domovine, ako se dobro zna da engleski igrači ne idu često u strane klubove, a još manje tamo imaju uspeha. Ser Alex ne prašta. Pitajte Japa Stama.

Događaj drugi: ponos prestoničke elite Čelzi kupljen je od strane ruskog tajkuna Romana Abramoviča. Da nevolja bude gora, ovaj se već pobrinuo za sablažnjive izjave poput one da će klub smatrati tek za svoju „igračku“! Ako se, braćo i sestre, taj negativni trend – daleko bilo (pu-pu!) – nastavi, možemo s razlogom očekivati da „Patriotski savez Londona & društvo zaštitnika Temze“ predloži konkretne mere preventivne izolacije, radi efikasne zaštite od divljačkih nasrtaja trulog, a nadasve dekadentnog (novo)Istoka. Realizovani neverovatni transferi, ponude od kojih se vrti u glavi, licitiranje krupnim imenima možda će konačno dovesti i do toga da plavci po drugi put u istoriji osvoje titulu. Kako je ove godine Everton uveo praksu nošenja reklama ispisanih na kineskom, nije teško zamisliti prizor koji bi ozario dušu svakog iskrenog pravovernog fana uverenog u zasluženu dominaciju ćirilične civilizacije: Ne treba ni govoriti da bi taj (šampionski) podvig naišao na odgovarajuću podršku ti aklamativno višeraketno minobacačko veselje širom vazda miroljubivog bratskog slovensko/pravoslavnog univerzuma. Jeste. Ta tranzicija – vreme je da to stari kontinentalci nauče od novih – još kako ume da bude nezgodna stvar. Možda je mlađanog Romana i poslalo samo zato da bi ovu lekciju savladali na vlastitoj koži. Aferim.

Događaj treći: Dejvid „sigurne ruke“ Simen, legendarni golman Arsenala, pošto mu je menadžer topdžija preporučio završetak karijere, a selektor Erikson uskratio startno mesto, odlučio je da potpiše novi ugovor, i to sa Mančester Sitijem! Simen, koji će sledeće godine napuniti 41 (dobro ste pročitali) godinu, ne odustaje od svoje namere koju je izrazio i samom selektoru: da kao prvi golman reprezentacije predvodi Gordi Albion na EP 2004?! Čovek kome moramo biti zahvalni za jedan od najlepših golova ikad viđenih (u finalu KPK ’95. protiv Saragose), pri čemu su za taj trenutak njegove zasluge nemerljive. Iako ni prošlogodišnji lob Ronaldinja na SP nije za zanemarivanje. Ipak, ako me već pitate za mišljenje, potpuno podržavam tu ideju. Osim toga što mu konkurencija (još uvek) nije ništa bolja – o, naprotiv! – Englezima su tamo, kao poznatim tradicionalistima i ljudima koji drže do reda, šanse ionako infinitezimalne. Ionako su tu uvek bili samo zbog dobre zabave. A kad smo već kod nje, konjski repić je i dalje markantniji modni detalj od savršene bilijarske kugle kolege Barteza.

Ove nedelje počinje nova, dvanaesta po redu sezona. Ako se dosad niste imali priliku upoznati sa zadovoljstvima zelenog ostrvskog tepiha, prijateljska preporuka je da se (ponovo) konsultuju rani radovi Nika Hornbija. I spoznaćete u prvom licu koje stvari (ni)su sporedne. Ni najvećeg skeptika nije teško zavrbovati da – pri pogledu na pune tribine Hajberija, Enfilda, Old Traforda, Stemford Bridža, Eland Rouda ili Vila Parka – sasvim dragovoljno pristane da u toj okeanskoj porodici poštovanih prijatelja engleskog fudbala čini još jednu njegovu kap. You’ll never walk alone.