„Ja ću tebi, bogami, morati da dam kontru“, kažem ja. Saigrač me gleda, procenjuje, skenira. Šta mi to znači „moraću da ti dam kontru“? Da li vidim njegov siguran pad, a blefiram nesigurnost, ne bi li ga navukao da mi vrati rekontru, pa da onda slasno izgovorim: „Sub“? Ili prosto imam takve karte da bi me bilo sramota da ne dam kontru, a pojma nemam da li je on mene navukao? Igra se herc na refeu. Mi igramo bula pola evra. Znači osnovna vrednost ove ruke je osam evra, ako dam kontru to je duplo, ako vrati re 32, ako se odigra subkontra igra se za 128 bula, to jest 64 evra. Za onoga ko odigrava plus supa – pet ruku, ako padne, puta 128 jednako 640, znači još 32 evra. U društvu u kome ja igram preferans retko kada se dođe do subkontre, a poslednje mortkontre se i ne sećam.
Ja imam pristojnu kartu za kontru, ali odmah ću znati da sam pao ako moj saigrač vrati re, ako je imao igru, recimo pet aduta i keca ili belu sa strane. Ja sam kao prvi rekao dalje, onaj ko odigrava licitirao je do herca, treći je stao na karou. Na talonu po mojim kartama nije bilo ništa, kupovinu držim trećim malim makazama, imam polaz, trećeg žandara u adutu i znam licitaciju trećeg. Došli smo obojica. Kao što rekoh, moram da dam kontru. Ispostavilo se da je kontra stajala, ali to za ovu priču nije bitno.
Ko sa manje ili više strasti ne igra preferans verovatno je već prestao da čita ovaj tekst (ako izuzmemo urednika, lektora i korektora, koji moraju). Onima koji znaju da nije dovoljno samo znati pravila ove igre da bi mogao da igraš sa dobrim igračima postavljam sledeće pitanje: Da li preferans treba igrati kao šah, to jest držati se matematičkog odigravanja, ili treba igrati i na ljudski faktor, blefirati, zastrašivati, provocirati?
U granicama pristojnog ponašanja prihvatam određenu dozu glumatanja. Preferans je živa igra i na određenom nivou dobrim delom je i odraz karaktera. Odmah se prepoznaju agresivni igrači i ziheraši, brzo se vidi ko korektno priznaje grešku i snosi posledice, a ko se pravi lud i besno upušta u nesuvisle diskusije, za nekoga je preferans pravi rat, potreba za dokazivanjem mentalne superiornosti (možda zato što ga kinje kod kuće ili na poslu), za nekog drugog pre svega društvena zabava uz piće i čips. Pravu draž preferansu daju ljudske reakcije. Zato se nikada nisam primio na on line preferans.
Ne ulazeći u teoriju i filozofiju igre i dokolice, karte spadaju u aktivnu razbibrigu (za razliku od pasivnog gledanja sporta na TV-u, što isto rado činim), reč je tu pre svega o nadmetanju. Nadmećeš se sa samim sobom: da ne praviš greške i pogrešne procene, da održavaš koncentraciju šest-sedam-osam sati. I nadmećeš se, naravno, sa drugima: pokušavaš da ih nadmudriš s krajnjim ciljem da budu što gori, a ti što bolji. Draž ima kako partija u kojoj te ne ide pa igraš na smanjenje štete, tako i, naravno, kad ide karta, pa gledaš da što više izvučeš iz privremenog svetlucanja srećne zvezde.
Posve je besmisleno da odrasli ljudi karte igraju za džabe. Kod pravih kockarskih igara kao što su poker, ajnc ili gangster remi tu baš nema razgovora. Čitava suština tih igara je u mogućnosti opipljivog dobitka ili bolnog gubitka, mogućnosti neprestanog povećavanja uloga. Preferans je donekle bezopasan surogat za potencijalne kockare, jer je kockanje u ovoj igri limitirano čvrstim novčanim okvirima. Meni je dosadno da igram preferans u bombone: Odigravaću kako treba, ali znam da ću nerazumno hazarderski da licitiram, delim kontre i vraćam rekontre. Naša tarifa od pola evra bula garantuje ozbiljnost igre. U krugu mojih prijatelja tu se dolazi do cifara koje mogu da zabole ako se glupiraš i ne paziš, to jest, ako te krene, do sume s kojom možeš da izvedeš porodicu na dobar ručak. Jednostavno, nije isto kada te kontra košta 20 evra ili 20 dinara. Kada je u igri 20 dinara nema baš ni naznake nekakvog uzbuđenja.
Godinama igram preferans sa istim ljudima. Mogao bih da igram svaki dan, usled sredovečnih kompromisa trudimo se, međutim, da odigramo jednom nedeljno. Moja supruga ima razumevanja za to, vidi da se radujem kada zakažem partiju. Nekako mi je čitav taj dan unapred ispunjen. Jedino što se retko dešava da za sto sednem odmoran i baš poletan: Dok završim sve dnevne obaveze, odem posle podne po decu u vrtić, šetam sa njima, pa kod kuće natezanje oko prehrane, kupanja i odlaska u krevet, dok prošetam psa, stignem na partiju oko pola devet uveče mrtav umoran. A treba biti koncentrisan i do zore, ako se zakomplikuje.
Kako to nekada beše: odspavaš jedno dva sata posle podne, pa oran dođeš na partiju, a sledećeg dana nemaš ama baš nikakvih obaveza.
Mi igramo kvalitetan preferans. Igru smo doterali do toga da prihvatiš da se pišeš ne samo ako si napravio materijalnu grešku, već i ako nisi shvatio na osnovu postojećih informacija kako je trebalo da se odigra. Mnogi će reći da preterasmo sa palamudrenjem. A čitav moj zaključak svodi se samo na jedno: dok pišem ovaj tekst imam neodoljivu potrebu da odmah organizujem partiju. To će shvatiti samo oni kojima prva dva pasusa nisu bila toliko dosadna i nesuvisla, da su pročitali tekst do kraja (ako izuzmemo urednika, lektora i korektora, koji moraju).
Siguran sam da bi i oni sada odmah uzeli špil karata u ruke.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
