Pravi put

Čitavog života roditelji su me učili da je najvažnije izaći na pravi put. Verovatno iz želje da me ne obeshrabre, uvek su preskakali lekcije o krivinama i trnju.

Tako su me naučili da je najvažnije biti vredan, uljudan, pošten i, ako si devojčica, lepo očešljan. Zbog ovog poslednjeg smo uvek dolazili u konfliktne situacije.

Baka je u svom „Vodiču kroz život“ obradila i poglavlja: Tipologija životnih puteva, Budi muško i Praktično-taktično. U prvom se klasifikuju putevi života na seoske kaljuge, kaldrme i osvetljene autoputeve. Drugo pripoveda kako piti, psovati i razmišljati kao muškarac, a treće se, u sprezi sa prethodnim, poziva na „cilj opravdava sredstvo“. Treba li uopšte isticati da je bakina škola bila mnogo uputnija od roditeljske?

Jednu etapu života sam, umesto u vrtiću, provela u kasarni. To je privilegija vojničke dece. Zamislite samo suze radosnice na licu moga tate dok gleda svoje čedo kako prve samostalne korake pravi u snegu pored tenka. Tata u zelenoj uniformi, ja u roze ski-odelcetu, ceo garnizon u oduševljenju. Dakle, na radnom mestu mog tate učila sam se od malih nogu šta je rad, red i disciplina. Konfuziju u mojoj glavi pravila je tatina transformacija kod kuće. Moj tata je jedan od onih ljudi koji strogo dele privatni život od posla. Stoga je komandu u porodičnom domu džentlmenski prepustio mami. Tako sam ja ostala lišena lekcije „Zna se ko nosi pantalone u kući“.

Pošto sam odslužila tri vojna roka, na red je došlo i obdanište. Tamo sam, za početak, naučila da kačamak mora da se jede ako misliš da se igraš sa drugarima. Ostale mudrosti bile su vezane za nepiškenje u pesku, nenapadanje onih koji ti ispred nosa maznu kibicovanu igračku… Najteže mi je pala lekcija da baš i nisam epicentar sveta, iako sam uporno pokušavala da na svaki način vaspitačici dokažem suprotno. Teško je s pet godina vojevati na dva fronta, u obdaništu i kod kuće. U to vreme već sam postala sestra jedne muške bebe, tako da sam i u roditeljskom domu pala u drugi plan. Vremenom sam se pomirila s tom činjenicom, zbog iscrpljenosti.

Samopouzdanje mi se vratilo kad sam postala jedan od Titovih pionira. Po ceo dan sam paradirala s plavom kapom i crvenom maramom. Posle oko dve nedelje splasnulo je moje, a i oduševljenje bližnjih. U osnovnoj školi sam naučila da su informacije i znanje istinski izvori moći, ako planirate da se družite s učiteljicom. Profilišući se u antištrebera zaradila sam magareću klupu, i naučila da u tom svetu vlada zakon jačeg kome se valja prikloniti i da lična ubeđenja treba ostaviti po strani. Ipak, ostala sam gluva na tvrdnje da je za devojčice lastiš, a za dečake skejt. (Predomislila sam se pošto sam slomila ruku.)

Srednjoškolski period bio je burniji. Od „’El znaš ti kad se dolazi kući“, preko „Pušenje ili zdravlje, odlučite sami“ do „Kako skinuti sedam kilograma za mesec dana“ evoluirala sam u punopravnog građanina SR Jugoslavije. Dobila sam ličnu kartu, prava i pravila koliko mi duša ište. Ulicu više ne prelazim kao muva bez glave. Mama i tata su me to lepo učili dok sam bila mala, ali društvo me je iskvarilo pa sad, pod prinudom zakona, obnavljam gradivo. Jedino što sam u pogledu saobraćaja uspela da izbegnem je vozačka dozvola, a s njom i more problema.

Jedan prijatelj me je dobronamerno uputio u mudrost da su dečaci kao psi. „Pas je neko kog maziš i voliš i izvodiš u šetnju, ali tom istom psu/dečaku je potrebna dresura, mora da nauči kada i gde sme da piški i kako da ti ide uz nogu. Ako pokaže bilo koji od simptoma nekooperativnosti, neophodno je da nauči ko je gazda, milom ili silom.“ Ovo poređenje baš i nije bilo na mestu u tom trenutku, ali se kasnije ispostavilo kao poražavajuće adekvatno.

Na red je došao i dugo očekivani trenutak odvajanja od roditelja. Konačno se ukazala prilika da njima, sebi i ostatku sveta pokažem kako sam dovoljno velika da u potpunosti koordiniram sopstveno ponašanje. Pokajanje je usledilo posle prve prepone u jurcanju kao da sam puštena s lanca. Kategorično sam odbila kuknjavu i startovala s psihičkim pripremama za sučeljavanje s najvećim od svih izazova u domenu vaspitanja, samodisciplinom.

Ta spartanska vrlina je jedino oružje za hvatanje u koštac s problemima kao što su budžet, sudovi i veš (koji se peru!), ljubavna pisma iz Pošte, Elektrodistribucije i ostalih ustanova tog tipa, i mnogim drugim sitnicama koje čine život.

Kad pomislim da će u igru na red doći, pre ili kasnije, i vaspitavanje blaženog mi potomstva, jedino što poželim je da se vratim u onaj pesak kod obdaništa.

Tamo nisam morala da brinem.