Podrška

Barjaktaru promena, perjanico reformi, posle dužeg razmišljanja reših da ti napišem ovo pismo podrške. Nije lako živeti za dobrobit drugih, a ne dobiti odgovarajuću moralnu nadoknadu. Da je pravde, nosili bi te na rukama, celivali ti zlatonosne stope, stezali žuljevitu desnicu. Ovako, samo problemi…

Nemaš prava ni na elementarnu privatnost.

Recimo, razbaškariš se na nekoj svadbi ili terevenci. U raspevani dekolte, dirnut, spustiš par konvertibilnih pozdrava, veselo cupkaš uz zavičajne motive, a već svi svatovi batale mladence, prte kamere, mobilne telefone, foto-aparate i tvoji pitomi trenuci čiste životne radosti odoše na naslovne stranice, u udarne medije zemlje Bestragije.

Podigneš li, da to sprečiš, visoki bedem oko kućerine – već si kriminalac i izopačenik koji neprestano orgija, terevenči ili okuplja sataniste, masone i haške begunce.

Staviš li zube, da ne krezaviš okolo, ni ne popusti ti anestezija, a zubar već daje ekskluzivni intervju gde analizira tvoje sekutiće i očnjake.

Podigneš li kolibicu u zavičaju optuže te da narušavaš floru i faunu, ugrožavaš isposnike i jurodive, zasecaš koridore, kršiš iskopine.

Odeš li na utakmicu – „Vidi ga, guzi se u glavnoj loži dok predratni golgeter prodaje semenke i leblebije“. Sedneš li među navijače – „Uvlači se biračima!“

Uđeš li u džip ili helikopter (žuriš, pobogu, ne ideš na teferič, već u srce problema gde si najpotrebniji), kuso i repato se pita ko to plaća, otkud pare za kerozin, mora li i pilot baš tu da bude…

Ako te put nanese na Havaje ili u Rio, sitne duše opet gnjave. Pa gde, pobogu, treba da se održi seminar bankara Pčinjskog okruga? Ne valjda u Surdulici gde nema uslova, sauna, ponosnih hostesa?

Čovek si kućevan, domaćin. Rasparaš slamaricu, pošalješ dete da uči daleko od gradske vreve u neki internat u Švajcarskoj, a već se novinarski džabalebaroši pitaju otkud novac. A ne znaju koliko si samo puta ostao željan kavijara, morao da se odrekneš dijamantske igle za kravatu, razočarao ženu i obe ljubavnice za osmi mart – kad su očekivale ferari, a dobile šugavi fijat.

Kao da je lako čamiti u ambasadi u Monaku? Kao da je merak kockati se celu noć, na državni račun, sa libijskim konzulom, da bi uradio korisnu stvar za otečestvo?

I to što si smakao podočnjake i smanjio nos ubrajaju ti u luksuz. Pa da li bi strani partner potpisao ugovor da te video usukanog i zbrčkanog? Ko ceni državu u kojoj političari ne drže do sebe. Možda bi i ti želeo iscepanu potkušulju, da cevčiš pivo ispred radnje, opravljaš karburator u dvorištu, čerupaš piliće sa šurakom…

To sve otvorilo četvore oči, domunđavaju se, pakuju ti afere…

Kupiš zapuštenu zgradurinu, doteraš je, napraviš tržni centar – ponos i diku kraja – i opet si kriv! Šta je trebalo, da pustiš da propadne, da se tu dovuku narkomani, akademski slikari, pedofili ili beskućnici?

Sve činiš naroda radi, na polzu otadžbine i umesto velikog hvala, prozivanja i zla krv… Kad je neko pokušao da te razume, pruži ti ruku, upita za imanje i hale? I dok poradiš sve što si za dobro naroda naumio, prođe život. Šta bi tek postigao da su te ostavili da delaš na miru.

Onomad, skloniš stotinak miliona iz trezora na svoj račun – da čistačice na miru opaju prašinu i skinu paučinu – panika u medijima. Kao da ti to ne bi vratio čim se završi veliko spremanje! Ili, poneseš presu ili strug kući da na miru opraviš (imaš dva razreda mašinske, što da plaćaš početnike) i nađe se neka sindikalna jajara da te nabeđuje da raskućuješ fabriku. Pa ko ju je skućio, pobogu ljudi? Ne valja im ni što si ćerku i zeta zaposlio u ministarstvu, a imaju samo osnovnu školu. Ljudi, zlobnici, pa to je bio jedini način da porodica bude na okupu.

Zameraju ti što u pedesetoj učiš da skijaš u najmodernijoj opremi. Treba li da se survavaš niz padine u vunenim čarapama i opancima ko partizanski kurir? Nikad nisi bio na frontu, obišao goloruke branioce. Pa? Lako je danas dati ludu glavu (nogu, ruku) neprijatelju na tacni. Tvoja glava je strateški proizvod, čuveni brend – nije da se potuca po rovovima i gubilištima.

Gledam te i na televiziji i divim se. Sa koliko samo takta izmičeš novinarskim ajkulama. Voditelji se znoje, gazde im puštaju elektrošokove kroz stolice, krišom, za vreme reklama potežu iz čuturica. Da je ova država čemu, ti bi bio premijer, patrijath ako treba, despot – pa da objediniš svetovnu i duhovnu vlast.

Poštovani, ne volim otvorena pisma, ali boli me nepravda. Sad, kad je sve časno što je ikada pripasalo oružje u memljivim haškim podrumima, ti si nam jedina nada. Ne dam da spletkaroši po džakuzijima unižavaju najčasnije, so države.

Zato, ajatolahu demokratije, primi ovaj skromni dar.

A ovima što uživaju, beskorisno lunjaju po internetu, pretresaju ugovore i zakone kao Švabe seno bajonetima, bolje bi bilo da zasuču rukave. Tebi nije kao njima dato da srčeš slatku medovinu – već gorki pelin brige i strepnje. I u tome je tvoja veličina.