Pisarnica

Možda je upravo moja lakomislenost i nebriga uvredila to staro božanstvo, pa je rešilo da me pozove i podseti na sebe, kako drugačije nego poštom, putem plavog, službenog koverta. (Ne znam zašto sam mislio da ni takvi koverti više ne postoje.) Otvorim, dakle, pročitam tekst pisan mašinom, zaveden pod nekim brojem, overen štambiljem i potpisom ovlašćenog lica i razaberem da sam pozvan da se tog i tog dana javim u zatvor radi odsluženja kazne od pet dana.

Zatim, u drugom pasusu, pruža mi se poslednja šansa da okajem grehe, to jest da ukoliko sam platio novčanu kaznu donesem dokaz o tome u Pisarnicu. Soba broj, recimo 84, u nadležnoj Upravi, sa adresom na Novom Beogradu, u zgradi opštine na čijoj teritoriji nikad nisam živeo.

Baš tog jutra bio sam pospremio sto i pobacao neke papire, ali ta koincidencija beše samo opomena. Božja promisao nije htela da se slučaj okonča na taj način. U kesi za đubre pronašao sam potvrdu o uplati kazne, zaboravljenu i zaturenu. Prošle godine bio sam prešao ulicu na crvenom, a baš tada su bili uvedeni novi, stroži propisi pa su se saobraćajci trudili da kažnjavaju i pešake.

Elem, u poslednjem trenutku pronašao sam pismeni dokaz da sam se uredno otkupio, ali Pisarnica nije ni tvrdila da nisam. Ona me je samo upozoravala da o tome ne zna ništa, da sam ja pred njom kriv dokle god se lično ne pojavim u sobi 84 s tim papirom. Taj glas zvučao mi je više smešno i jadno nego preteći, znao sam da je sve na mojoj strani, i pismeni dokaz i današnji datum i ceo svet i sve što vidim na ulici. Saobraćaj mi je davao za pravo, nigde konjskih zaprega i fijakera. Niko od prolaznika ne beše ni nalik Francu Kafki.

Ali se mi ovde nerado odričemo starih stvari i pošto nabavimo nove. Obično sačekamo da prođe cela jedna generacija dok se ne uverimo da novo stvarno vredi, da radi, da je staro zbilja dotrajalo, prevaziđeno i da nam neće zatrebati. Tako je, valjda, i sa ustanovama poput Pisarnice, tim crkvama u kojima se klečalo, božanstvima čiju milost niko nije umeo da zasluži, niti je iko pouzdano znao kako uopšte da im se obrati („Molim gornji naslov“?) a da ne izazove onu hladnu odbojnost ravnu Strašnom sudu.

I tako, uđem ja i proderem se odmah s vrata na prvu od, kako se ispostavilo, mnogo glava te hidre, nameran da osvetim sve one bezbrojne nevoljnike koji cvokotahu i premirahu ne dočekavši da je vide. Setio sam se kako je jedan moj prijatelj u sličnoj situaciji, kad je otišao da se žali na neopravdano ogroman telefonski račun, nadležnoj službenici rekao, otprilike: „gospođice, ja od vas ne očekujem ništa, došao sam samo da se derem“.

I on i ja bili smo jednako svesni sadašnjeg statusa Pisarnice. Ona više nije u stanju nikoga da uplaši, možete da joj kažete šta god hoćete, na sav glas; ako ste član nečega ili raspolažete bilo kakvom silom, možete i da odbijete da izvršite zahtev Pisarnice, čak i da javno pocepate neko od njenih nekad tako opasnih i strašnih „rešenja“.

Međutim, ona je još tu i ne mogu joj se osporiti izvesna moć i uticaj na naše živote. Da, ja sam bio u pravu, objašnjeno mi je da pošta iz nekih razloga ne obaveštava Pisarnicu o tome da li se kazne uplaćuju. Na moje: šta se to mene tiče, zar mislite da ja treba da idem u zatvor zato što pošta vas ne obaveštava, Pisarnica nije imala šta da kaže i samo je uredno zavela moju potvrdu, a da se derem mogao sam koliko hoću. Pisarnica je zadovoljna time što sam je ipak posetio i postupio kako mi je rečeno.

To što ona ni u Beogradu još nije zamenjena nečim boljim siguran je znak da je u unutrašnjosti moć Pisarnice još ozbiljna i jedva da se može zamisliti život bez rolo-ormana, prašnjavih fascikli, šaltera-puškarnica, možda čak i mastiljavih olovaka. Pritom pojava kompjutera koji sve to ukida ili zamenjuje, ubrzava, olakšava i ne greši, nikako ne izgleda kao prihvatljivo rešenje.

Pisarnica, naime, odbija da umre i opominje nas da su sve te nove sprave i komplikovani sistemi možda nepogrešivi, ali mogu da se pokvare kao sve što čovek napravi, zatim dolaze nam iz inostranstva, što znači da bez naše stare Pisarnice postajemo zavisni od drugih, bespomoćni pred neokolonijalizmom. Najzad, zar Pisarnica nije poslednji čuvar reda, zakona i tradicije, faktički najvažniji sastojak našeg pokornog bića?

Šta ćemo uopšte poštovati i od čega strepeti ako se tako nepromišljeno prepustimo stihiji takozvanog progresa? I zar sad, tek što smo osvojili pravo i slobodu da se na nju izdiremo, da se tek tako lišimo Pisarnice? Dobro, može čovek i kompjuter da razbije, ne bi bilo prvi put, ali kad to uradiš osećaš se kao da si priznao poraz. A to nam nije namera.

Razume se, kad se ovako približimo kraju jedne epohe čiji je Pisarnica jedan od jačih simbola, na pamet nam najpre pada ideja muzeja. Ne sumnjam da je nešto slično već negde izvedeno, samo se valja raspitati. U međuvremenu, živimo u ne sasvim lagodnom vremenu i na mestu gde se muzejski eksponati još otimaju za život i brane prava Pisarnice, a sile progresa ionako nisu prejake i nepobedive. Dakle, mislim da bi na nacionalnom nivou zaključak glasio: neka Pisarnica, zlu ne trebalo, ostane još neko vreme, to jest dok se ne vidi šta će s ovim svetom biti i kako će skončati.