Pernica

Dobila sam je uoči polaska u drugi razred. Činjenica da je stvarno imam, da više nije u izlogu i da ću možda ove godine biti jedina u razredu koja će se šepuriti sa takvom lepoticom, učinila je da nestrpljivo brojim ono malo avgustovskih dana što je preostalo od raspusta. Pažljivo sam je otvarala više puta dnevno, ozareno piljila u njen sadržaj i planirala. Bila je trodelna, poslednja reč dizajna i opremljenosti za tu školsku ’88/89. U poređenju s njom je prošlogodišnja, od koje se nisam razdvajala čak ni na moru, delovala nekako siromašno i nemoćno da odgovori na izazove predstojećeg razreda.

Nova pernica bila je kruna svekolikog školskog pribora koji sam posedovala u to vreme. Fascinacija kancelarijskim priborom datira od kada znam za sebe i to zahvaljujući maminom pozivu i tatinoj pedanteriji. Osim spajalica (u boji), rajsnedli (u boji), heftalica, makazica, oduševljavali su me i šabloni sa svim postojećim geometrijskim oblicima, šestari koji su bili dostupni samo pod strogim nadzorom starijih, rapidografi (kojih je u kući mašinskog inženjera, podrazumeva se, bilo napretek), olovke i hemijske i grafitne, kao i sijaset tričarija u maminom radnom stolu.

Polazak u osnovnu školu pamtim po tome što su mama i tata iz knjižare doneli kutiju veličine televizora „gorenje“ prepunu svezaka, „aero“ tempera (deset kutija, svaka sa po deset tubica iste boje!), flomastera i drvenih bojica. Ukratko, jednom kupovinom su me opskrbili do kraja školovanja, a „grebao“ se mlađi brat.

Trodelna pernica možda jeste bila kapric razmaženog derišta, ali ko je mene gledao sa njom, znao je da to nije pogrešna investicija.

Bila je lepa „od početka“ – kožna, crvena, sa tri dela, presavijena jednog preko drugog, zakopčana jednom metalnom šnalom. Na spoljašnjoj strani, s lica, bila je plastificirana slika „Blufonaca“, apsolutnog hit crtaća od prethodne jeseni. Prilikom otvaranja čulo bi se ono fenomenalno „kvrc“ od šnale, baš kao na maminoj tašni (oduvek sam volela taj zvuk), a onda bi se ukazao prvi i najzanimljiviji deo. Na neboplavoj površini bili su poređani najosnovniji artikli, svaki u svojoj pregradici od bež lastiša. Sleva nadesno raspored je izgledao ovako: prvo je bilo plastično plavo penkalo sa narandžastim poklopcem. Iako sam imala bar pet komada u rezervi i jedno za koje su me lagali da je pozlaćeno, ovim plastičnim sam uporno drljala sve domaće zadatke i pismene iz srpskog. Prsti su mi konstantno bili plavi, jer do petog razreda nisam naučila kako se drži penkalo. Sa leve strane penkala nalazila se jedna rezervna tubica mastila – u plavoj boji. Ispod nje kutijica sa minama za „tehno-olovku“ 0,5, koja se nalazila na dva mesta od penkala. Između njih je stajala ona gumica za mastilo u obliku olovke sa četkicom na vrhu. Desno od „tehno-olovke“ koja, ruku na srce, nije bila ni prineti onim firmiranim koje mi je mama kupovala, bila je hemijska ilustrovana mini „Blufoncima“. Ta baš i nije radila uvek, ali je lepo izgledala, a od one „tehno-olovke“ sam dugo godina vukla žulj na desnom srednjem prstu, jer sam u žaru pisanja uvek preterano stiskala oruđe. Desno od hemijske nalazio se šestar, plastičan i crven, sa jednom praznom „nogicom“ na koju se šrafi drvena olovka, a do njega je bila plastična lupa sa crvenom drškom. Na kraju reda, gore desno, bila je crvena mirišljava gumica za brisanje, a ispod nje plastičan crveni rezač koji je besprekorno oštrio olovke.

Drugi i treći deo je činilo po dvanaest drvenih bojica i flomastera. Uvek su bili poređani po valerskim načelima – od žute do crne. Odslužene flomastere su menjali oni iz rezervnog sastava (sadržaj „gorenje“ kutije), ali bojice su bile problem. Kako nisam sve rabila podjednakim intenzitetom, uvek sam imala problem nejednakih. Jedno vreme sam ih predano menjala i nastojala da budu bar približno iste veličine, a onda sam filozofski zaključila da ni ljudi nisu među sobom jednaki, pa zašto bi i bojice bile.

Osim što je, očigledno, bila opremljena i potrebnim i nepotrebnim i osim toga što je budila divljenje i zavist kod ostale dece (sem kod Jadranke, koja mi je uvek bila trn u oku, naročito kad je i ona kupila sličnu) moja trodelna pernica je pružala i dodatne usluge. Bila je, na primer, odličan zaklon koji je onemogućavao blizance Veljka i Darka u klupi ispred da prepisuju od mene kad se posvađamo. Za vreme malog odmora bismo je postavljali poprečno preko učiteljičine katedre i pravili se da igramo stoni tenis. Često su u njoj švercovane puškice na vežbama iz matematike, a jednom je završila u Nemanjinoj torbi. Kleo se da nema pojma kako je tamo dospela.

Služila me je do kraja četvrtog razreda. U međuvremenu se plastificirana slika „Blufonaca“ pohabala i držala na selotejpu, crvena koža se skoro nije ni videla od (van)odelenjskih potpisa, prvobitni sastav je skoro kompletno zamenjen – gumica se istrošila, „tehno-olovka“ je ostala bez kapice i gumice na vrhu, plastična lupa se preselila u bratovu pernicu, hemijska je nestala tokom jednog kontrolnog, rezač malo posle toga, šestar je opstao, ali u višim razredima ga je nasledio pravi, od metala, sa obe noge, a penkalo je, posle jednog odeljenskog okršaja, završilo u kanti za smeće.

Iako demolirana i bez onog sjaja s kojim je pre skoro dvadeset godina došla u moje ruke, trodelna pernica se nije pridružila složenim predmetima. Eno je, u plavoj fioci maminog radnog stola. Kažu roditelji, čeka fakultetsku diplomu, koja nikako da stigne.