Oguglavanje

Kako li je ljudima koji svakodnevno prolaze Karlovim mostom, žive sa pogledom na Sagrada familiju ili rade u Versaju? Zasite li se te lepote?

Berkširsko selo Vindzor idealno je da ponudi odgovor na ova pitanja. Od XIV veka, naime, tamošnji seljani imaju to zadovoljstvo da su im komšije niko drugi do članovi engleske kraljevske porodice. Kraljica Elizabeta II, princ Vilijam ili vojvotkinja od Kembridža – Kejt, žive tu iza ćoška. I? Kakvo je uzbuđenje sresti ih?

Preko mosta od Vindzora nalazi se Iton, globalno poznat po vrhunskom koledžu koji vekovima školuje ostrvsku elitu. Deca i profesori na Itonu imaju stroga pravila oblačenja koja se nisu menjala vekovima pa se na nastavu dolazi u crnim sakoima, belim košuljama, a profesori u crnim pelerinama. Sve to čini da se za vreme posete Itonu osetite kao na snimanju Harija Potera. U jednom trenutku pored vas će na biciklu proći profesor za kojim će vijoriti njegova pelerina, a već u sledećem, oko vas će proći grupa učenika posebno odevena za čas fizičkog koji u Itonu podrazumeva kriket.

O bezbednosti kraljevske porodice brine regimenta irskih gardista koji svoje svakodnevne parade u grimiznim tunikama i crnim medveđim kapama održavaju na putu od kasarne do zamka. Smena garde u Vindzoru je najbolje što engleski ceremonijal može da ponudi. Sve je još impresivnije kada se zna da su ove lutke u uniformi daleko od ulickanih šoumena koji paradiraju savršeno sinhronizovanim strojevim korakom. Oni su zastrašujuće sposobni ratnici koji redovno učestvuju u ratnim operacijama širom sveta.

Nedaleko od Vindzora nalazi se Askot na kojem se održava možda i najčuvenija konjička trka na ostrvu. To je vrhunac društvene sezone za sve koji su „nešto“ u Britaniji. Kraljica je redovna počasna gošća. Za Askot se oblači izuzetno svečano i ne zna se šta je zabavnije – trka ili šeširi dama na tribinama. Gospoda su za tu priliku odevena u tamne frakove sa sivim pantalonama i prslucima sa cilindrima. Na Askot se – jednostavno – ne dolazi drukčije odeven.

Strancima će se sve ovo čini – nadrealno. Imaće osećaj da su deo filmova, serija ili putopisa o Britaniji koje su gledali i čitali. Sve to u seocetu koje nije veće od užeg centra Beograda. Lokalci su nezainteresovani. Sumnjam da su, jednostavno – oguglali.

Od Vindzorskog zamka polazi aleja oivičena engleskim hrastovima i sa stazicom po sredini koja je jedno od najpopularnijih mesta za šetnju u selu. Staza je u isto vreme popularna među jahačima koji izgledaju kao da namerno ugađaju stereotipnim predstavama o engleskom selu: besprekorno odeveni jašu konje i uživaju u prirodi. Sa obe strane aleje nalazi se šuma iz koje izlaze krda jelena pa cela slika bude toliko pastoralna da vam na trenutke bude teško da u nju poverujete.

„It’s the Doe!“, kaže moj domaćin pokazujući na jednog od trojice jahača. Tada se valja pomeriti u stranu i blago se nakloniti Njegovom kraljevskom veličanstvu Vojvodi od Edinburga, princu Filipu. Nema uzbuđenja. Turisti koji se tu zateknu često i nisu svesni da je u grupici jahača, iza koje na vrlo diskretnoj razdaljini ide crni „rendž rover“ sa pripadnicima Specijalnog odeljenja, zapravo kraljičin muž. To je svakodnevica Vindzora.

Nama, privremenim Vindzorcima, ni odlazak u prodavnicu nije uobičajen. Jedno jutro, tako, izađete po kafu. U povratku primetite grupu ljudi koja stoji i maše zastavama ispred gradske kuće, u kojoj su se, inače, venčali princ od Velsa i vojvotkinja od Kornvola, ali i Elton Džon i njegov partner Dejvid Ferniš. Ispred je parkiran „bentli“ u boji burgundca na kojem se vijori kraljevska zastava. Ista ona koja se, u tom trenutku, a umesto uobičajenog Junion Džeka, vijori i na zgradi Skupštine opštine Vindzor i time javnosti daje na znanje da je kraljica – u poseti.

Ispred zgrade postrojeni su vojnici svih rodova, deca sa cvećem. Pripadnike obezbeđenja skoro i da ne vidite. U savršenim odelima i obaveznim crnim naočarima diskretno drže situaciju na oku. Pomažu im pripadnici engleskog ekvivalenta naše komunalne policije. Opet – nema nikakvog preterivanja.

Sledećeg trenutka, iz većnice izlazi kraljica. Baš onakva kakva je na televiziji – u kostimu i njemu prikladnom šeširu. Princ Filip ide nekoliko koraka iza nje. Takav je protokol. Deca predaju cveće, vojnici salutiraju. Kraljica prilazi podanicima i razmenjuje ljubaznosti. Prolazi na nekoliko metara od mene. Za to vreme princ Filip i gradonačelnik pričaju – možda o lovu, možda o jahanju… Već u sledećem trenutku niotkuda dolaze dva crna „rovera“, a gospoda u odelima polako prilaze „bentliju“ u koji je već ušao kraljevski par i povorka kreće. Hor peva molbu Bogu da mu poživi kraljicu. Kraljičin steg na zgradi zamenjuje zastava Ujedinjenog Kraljevstva i nakon dva minuta sve je gotovo. Ulica izgleda kao da se ništa nije desilo.

Dok uz doručak, svom domaćinu i njegovoj supruzi, prepričavam događaj, zadirkuju me u glas: „Don’t be such a tourist!“ Njima je to možda svakodnevica, ali ja ostadoh nekako čudno tužan što nije i meni. Mada, navikao bih sto posto i ja, takva mi je priroda – na sve se naviknem. Oguglam. Po tome sam jako sličan Vindzorcima.