Oceanarijum

Kada je Tor Hajerdal, „verujući u brodove od papirusa“, na ručno izgrađenim splavovima prkosio svetskom moru i kabinetskim naučnicima, verovatno nije pretpostavljao da će svet okeana kroz nekoliko decenija biti interaktivno dostupan i kao sajber okean – Oceanarijum. Jedan od najvećih akvarijuma nalazi se na obali reke Težo u Lisabonu. Impozantne su brojke koje govore o grandioznosti ovog simulakruma: mesečno kroz njega prostruji oko šest stotina miliona litara vode, tankovi zauzimaju oko hiljadu metara kvadratnih površine i zapremaju pet hiljada kubika tečnosti. Centralni tank predstavlja globalni okean i u njemu obitava oko sto različitih vrsta… Zavodljivo hi–tec zdanje projektovala je ekipa Cambridge Seven Associates predvođena američkim arhitektom Piterom Čermajevom. Oceanarijum je otvoren za vreme Svetske izložbe EXPO ’98. u Lisabonu, kada je obnovljen prostran deo tada zapuštene lisabonske luke. Voda koja se koristi za akvarijum dobija se zasoljavanjem slatke vode, a so se uvozi iz Izraela. Pored centralnog ogromnog tanka, tu su i četiri velika akvarijuma koja predstavljaju staništa Severnog Atlantika, Antarktika, Pacifika i tropskog Indijskog okeana. Tankovi su duboki oko sedam metara.

Poseta Oceanarijumu odvija se na dva nivoa – nad vodnom i pod vodnom. U subakvatskom delu nalaze se još dvadeset četiri manja akvarijuma koja ilustruju raznolikost vrsta koje obitavaju u svetskom moru. Jedan od najzanimljivijih među njima jeste onaj u kome živi posebna vrsta svetlucavih riba. Posetilac u mraku gleda nesvakidašnje odsjaje i pita se da li je glatka površina akvarijumskog stakla zapravo površina ekrana, a navodni odsjaji nevidljivih stvorenja tek puki screen saver…

Hijerarhija ovog morskog svemira u centralnom tanku izgleda ovako: na dnu su kerne, murine, ribe spavači i ribe listovi. Zatim, srednji stalež – samotne ajkule, mala jata mesnatih tuna, izuzetno brze barakude, sve neprekidno kruže u istom smeru… Prati ih manta koja gracioznim pokretima svojih krila konspirativno „evidentira“ situaciju. Hijerarhiju koncentričnih krugova remete anarhični pingvini koji, poput aktera nekakve video-igrice, uleću sa visine i remete opsesivnu uhodanost stanovnika akvarijuma.

Ipak, Oceanarijum je arhivski strukturiran. On je potonula arheologija zasnovana na delovima koji svojom neuzglobljenošću potenciraju kolažnu strukturu celine. Analogija sa Arheologijom znanja Mišela Fukoa čini se neizbežnom. Istorija je transformisala i okeane u spomenike. Masu organizama i artefakata potrebno je grupisati, načiniti relevantnima, smestiti ih u odnose jedne sa drugima.

I, kada bi već mogao da zaboraviš gde si, zanet gotovo ekranskim plavetnilom, ugledaš ljudske poglede među svim tim ribama i podsetiš se da si u nečemu poput bioskopa, ili da prisustvuješ nekakvoj kolektivnoj umirujućoj terapiji oslonjenoj na tišinu okeanskog sveta i ritmičko pokretanje životinjskih tela koja kruže. Neki od najnedostupnijih efekata okeanskih dubina su razotkriveni i pokazani, poput zvukova koje emituju razne okeanske vrste – pesme kitova i cvrkuti delfina bivaju zasenjeni perkusivnim zvucima koji proizvode račići. Život na dnu zvuči poput utišane Varezove Elektronske poeme.

A onda, u svem tom bogatstvu flore i faune, uljuljkani svemoćnom infrastrukturom i profesionalnom brigom nevidljivih stručnjaka koji održavaju ovaj privid okeana, iznenada bivamo suočeni sa derivatima plavetnih dubina – svet neuhvatljivih struja i nesagledivih puteva neočekivano proviruje iz riblje konzerve! Riblje brašno, riblje ulje, limenke, masti, tablete, ampule, praškovi i ostali proizvodi opravdano su u ovom muzeolikom prostoru dobili mesto i poziciju jednaku onoj koju zauzimaju, na primer, retke vrste „floralnih“ morskih konjića… Oceanarijum ćete napustiti ushićeni dometima artificijelnosti sveta zapadne civilizacije i arheološkim nalazištem koje, za razliku od većine ostalih, život simulira vernije…

Vasko da Gama, u čiju čast podignut brodoliki spomenik stoji nešto nizvodnije od Oceanarijuma, bliže Atlantiku, pronašao je pre više od pet stotina godina morski put za Indiju. Istražio je teren dalje od Rta dobre nade do kog je pre njega stigao Bartolomeo Dijas. Flota je isplovila iz Lisabona 8. jula 1497. godine. Portugalski kralj Manuel ju je otpratio duž reke Težo, odakle se danas pruža pogled na jedan od najdužih mostova na svetu koji nosi ime velikog moreplovca. Ekonomski uspeh Da Gaminog putovanja bio je ogroman, povezani su Atlantski i Indijski okean, zapadna civilizacija sa istočnom. Preuzeta je prevlast nad muslimanskim trgovcima, a politički je to bio potez usmeren ka kolonijalizaciji novih svetova. Jedan od vidova obeležavanja ove značajne godišnjice bilo je i organizovanje Svetske izložbe u Lisabonu. Iako optimistički akt, mnogi su ga shvatili i kao očajnički pokušaj osvešćivanja značaja svetskog mora, kao i opomenu onima čiji postupci vode do ekoloških katastrofa. Nekima je svetska izložba ličila na komemoraciju povodom smrti okeana. Međutim, nakon posete Oceanarijumu shvatamo da okean, čini se, nije mrtav samo zato što je zagađen. Oceanarijum, realniji od realnog, briše vanoceanarijumsko more sa mapa naših radoznalosti.

Danas je dovoljno otići u akvarijum i videti sve – putanje vetrova, smerove struja, retku, nekada nedostupnu floru i faunu. Čini se da je samo prividna tišina morskih dubina zajednička neizvesnim iskustvima starih moreplovaca i nas, voajera, koji ekranski, sa površine, uživamo u pogledu na taj svet, ne dotičući ga. Dostupnost negdašnje nedostupnosti je uživalačka i zavodljiva, uzbudljivija od nepredvidljivosti koju pravi okeani nude…