Nemam pitanja

Kao novinar se nisam ‘leba najeo, vazda bio „violinista u kupleraju“ (Jug Grizelj), što će reći da cijeli život samo gledam i opisujem. Kao sam svoj majstor, ili pre sam svoj slučaj, bilo i da sam nagrađivan, kao Dobar primer Novog optimizma, za satiru u novinama, bio i Ličnost godine, a najbolje nagrađen kad izabran u Srpsko književno društvo, ne po partijskoj, nego preporuci književnika i kritičara Vase Pavkovića, od komisije kojom je predsednikovao književnik Slavoljub Marković. No, slava me pogodila tek kad su me tabloidi, posle tviter komplimenata „Upitnik“ kolegici, nazvali „uglednim novinarom“, e da bi naglasili koja sam baraba. Sa tim se može meriti samo pohvala Predsednika, posle ukidanja bloga u „Blicu“, da sam „nepismen“.

Pre desetak godina Sanja Domazet je, na Fakultetu političkih nauka, žurnalistika, doktorirala sa temom „Kreativni rukopis u štampanim medijima“, gde smo, od živi, i srpski, primeri, navedeni samo Teofil Pančić i ja. Kasnije sam saznao da me za ovu čast „tipovao“ književnik Mihajlo Pantić. Sanja Domazet u doktoratu prognozira, zaključuje, da se štampani mediji, u poplavi tabloida i onlajn novinarstva, mogu odbraniti samo kreativnim rukopisom svojih autora.

Došlo dotle da su sloboda medija i kreativnost postale sinonim za svakojako medijsko sranje, analogno pravu pobednika da sve uneređuje po svojoj meri. Sa tih postolja uzurpirane slobode Predsednik svakodnevno laprda, takvi mediji su za njega najpistojniji, samo u takvima se „autorski“ izražava, jerbo, kao što kaže Ceca svih vlasti u čestitki „Informeru“: Vi ste jedini list koji ne piše priče rekla-kazala, već samo proverene informacije! Sindrom nacionalne frekfencije siš’o i na lokal, razni Radoica, kupio sve elektronske medije, i sad u svakoj Prćilovici imamo Sarapu, bez ijedne petlje, koji slini o ugroženosti najboljeg Predsednika i najbolje vlasti.

Kreativnost diktira Predsednik, koji se danonoćno i direktno javlja sa svih puteva, mostova, toaleta, iz zemlje i inozemstva, i ne propušta priliku da svaki mikrofon koji vodi sa sobom pohvali kao odličnog novinara. Mikrofon se izvini što ga je prekinuo, a on nastavlja da brabonja, prvi je, posle Pašića, dobio Orden Nevskog, opozicija samo patološki mrzi i izmišlja, ali bolje i mržnju da dozvolimo nego slobodu da ukinemo, sve je to zbog slabljenja Srbije, zato nam treba više prvorotkinja, svako selo i svako mesto ubrzano raste, neka mu pokažu dinar koji je uzeo, i u široj porodici je isto, njemu je dovoljno i parče kečige, a Makron je samo njega primio, i to kasno, izneo konjak, sedeli su u Pikasovoj sobi… Kreativnost će tek biti istorijska, kad Vučić popuni ceo Dnevnik RTS-a, a ne samo 15-20 minuta.

Pošto terenac, sve sam ovo video izbliza, i iz prve ruke. Nisam bio po to inozemstvo, taman posla, ali sam u nekoliko prilika bio tik do Predsednika, i na licu mesta prisustvovao tehnikama kreativnosti. Na te mostove i auto-puteve, pre Predsednika stižu autobusi slučajnih prolaznika, kao i autobus specijalnih novinara koji svi imaju mikrofone. Sa sve rukovodi protokol, obično ženski, na čelu sa prvom dragom Savetom. Sve drage Savete se novinarima obraćaju sa kolege, jerbo su, jelte, i one medijski radnici.

Predsednik staje pred kamere i mikrofone, i, naglašavajući da će biti kratak, tera o opoziciji koja mrzi i izumišlja, sve dok mu neko od prisutnih ministara ne doda flašicu vode, da bi mogao predsednički da nastavi. Ondak neko od dragih Saveta iz protokola kaže, ajde Maro, ajde Goco, i sledi napamet Pink, Tanjug, ili Be, pitanje, a Predsednik napamet odgovara, da opozicija samo mrzi i izmišlja.

Kako Predsednik odgovara na svako pitanje, u nekoj Osečini, kad su se izređale sve Mare, omakne mi se da pitam nešto na okolnost kad je Ministar vojni ‘teo da kači slike predsednika po kasarnama. Bez da gucne vode iz flašice, predsednik je odmah odgovorio da je pitanje tendeciozno, i da samo žuti ološ može da ga postavi. Na takav konkretan odgovor, okrenem se i odem da uslikam jednog koji spontano drž’o artiju da je Predsednik najbolji. Nisam stig’o do njega ljubitelja, on je, za mnom, vikao da bežim, da ništa i ne znam nego da bežim. Kad stig’o kući, već bio na Pinku, na te vesti. Prilog od tri minuta kako novinar „Vremena“, znaju, iako se nisam predstavio, tendecioznim pitanjima Predsedniku ruši stabilnost i najveći rast.

Čekam sledeću priliku, ako dođem na red posle svih Mara, da dignem dva prsta i kažem: Nemam pitanja!

Na kraju, da pozdravim Basaru, evo i zašto. Vidim da se, prozivajući zlo u koje smo dopali, ispred jedne od opozicionih partija, javlja ženska persona, koja ima diplomu nekog a što ne bi moglo Toma menandžmenta, kao takva već vršila vlast, koja se, uz samo takvu sličicu, kreativno potpisiva kao „Predsednica resornog odbora za informisanje“. Dakle, nema odustajanja, kreativnost je naša sudbina!