Moja neispričana priča

Tog leta sam došla potpuno sama na more i obilazeći kuću u kojoj niko nije boravio poslednjih šest meseci, jedna od stvari koje sam primetila bili su izbačeni metalni levak i pločica sa sigurnosnog sifona na podu kupatila. Nisam se posebno zabrinula, naši rođaci imaju ključ od kuće pa sam računala da su oni možda to izvadili iz već nekog razloga. Vratila sam sve na mesto i zaboravila.

foto: alexa sfotos / pexels

Ali ne zadugo.

Jedne tople letnje noći čitala sam u miru, tišini i samoći knjigu kad me je trgao metalni zvuk iz kupatila. Ustala sam da pogledam i opet videla pločicu i levak izbačene na pod kupatila. Tada sam se već zabrinula. Znam da duhovi ne postoje, a sama sam u kući.

Tako je počela moja paklena noć.

Sa rođacima sam imala dogovor da me pokupe ako budu izlazili u grad. Sedela sam u mraku i gledala TV, svetlucao je samo upaljeni ekran. Kada sam čula grebuckanje po vratima/mreži za komarce, pomislila sam da su to oni i potrčala ka vratima vrta, ali onda sam u kontrasvetlu meseca, koji je te noći bio pun, ugledala kao razapetog pacova koji se kandžicama pridržavao za okca mreže. On je grebuckao penjući se. Teško je opisati kako sam se u tom trenutku osećala. Užas, strah i gađenje, a opet i svest da ko će to ako ne ja i kad ako ne odmah. U naletu adrenalina, zgrabila sam metlu, odškrinula vrata i lansirala pacova u vrt.

Dugo mi je trebalo da se smirim. Ali uspela sam, u jednom trenutku sam sama sebi rekla: dobro, to je bilo to, završili smo, idemo dalje – namestila krevet i legla. Ubrzo sam zaspala.

U gluvo doba noći i gluvoj tišini probudila sam se. Probudila sam se jer sam osećala da me neko gleda, dugo i uporno. Upalila sam svetlo i videla ga kako viri iza termo peći i fiksira me svojim lepim crnim očima. Gledala sam i ja njega ne znajući šta da radim. Razmišljala sam, a onda je on u jednom trenutku nestao iza peći. Posle nekog vremena ohrabila sam se da ustanem, odem do peći i vidim šta se dešava. Od oružija sam zgrabila Biokil, to je jedino što mi se zadesilo pri ruci pa sam mislila: ako je dobro za bube, makar će pacova da zaboli glava. Iznenadio me je prizor koji sam ugledala – sedeo je na zadnjim nogama, a prednjim je držao debeli kabl od termo peći i grickao ga. Onda, kada me je ugledao i osetio teško hemijsko oružje kojim sam ga napala, negde je zbrisao. Ne znam ko se koga te noći više plašio. Svejedno, meni više nije bilo spavanja. Čekala sam sedeći i sa upaljenim svetlom da svane. Sigurno sat, dva.

Malo pre šest ujutru, obukla sam se i pošla u obližnju samoposlugu da tražim pomoć. Ne moram da vam pričam koliko je lepo rano jutro na moru, sveže, čisto i prozračno. Miriše. I polako kreće živost, ljudi, roba, povratnici iz noćnog života, svega ima. Ali meni nije bilo ni do čega, bila sam umorna, neispavana i uplašena. U samoposluzi sam zatekla kasirku kako čita novine, uopšte nije pokazala razumevanje i interesovanje za moj problem. Samo mi je kratko rekla kako jedino imaju lepak za miševe, a ja sam znala da to nije rešenje. Kupila sam jedan lepak i nevoljno krenula ka kući.

Usput mi je zazvonio mobilni. Pojavio se tračak nade. Moj stari prijatelj, koji ima kuću za odmor pedesetak kilometara od mog mesta, išao je na aerodrom koji je nedaleko od moje kuće i javio mi da će da svrati. Proveravao je da li sam budna jer je baš rano jutro, a on dočekuje svoje goste pa bi voleo da dođe da se vidimo. Stvarno je vrlo brzo stigao sa rođacima u automobile, ali kako je uvek problem sa parkiranjem, dočekala sam ih na rivi i odmah se požalila na to šta me čeka kod kuće. Moj prijatelj se baš uznemirio, nije želeo da svrati, brzo su se spakovali i otišli. Opet sam sva potonula krenula ka kući.

Ipak, kao da me je sunce obasjalo kad sam videla parkirani motor dragog Dina na trgiću koji je okružen kućama nas nekoliko rođaka. Bilo je rano jutro i vikend i ja nisam želela da budim i uznemiravam pa sam napisala cedulju, otprilike: javi mi se kad ovo pročitaš, važno je iako ne preterano hitno, i zakačila je na sedište motora.

Sedela sam i čekala u naizgled praznoj kući.

U neko doba pojavio se na vratima Dino sa malim sinom. Kada sam mu rekla o čemu je reč, samo je sinu rekao: pođi ti doma. I krenuo da mi pomogne. Podvlačio se pod nameštaj, gledao lampom po ćoškovima. I onda smo kroz prorez štampača videli isto ono lepo crno oko kako nas gleda. Dino, moj heroj, prvo je otkačio sve kablove, onda pažljivo izneo celi štampač u vrt, a kada je polako podigao poklopac, ja sam istom onom metlom poterala od straha sleđenog pacova, koji se potom izgubio u travi. Ipak sam krajičkom oka videla dve komšijske mačke čekalice. Nisam se osvrtala.

Posle sam čula da pacovi uvek idu u paru.