Ministar

Loše spavam. Bacakam se u snu, param jastuke i razbacujem perje, ispuštam bezumne krike, davim prestrašenu suprugu. Ali, ponekad mi pred oči iskrsne bukoliki perivoj. Nešto me blago pošašolji oko srca (a bogami i niže) i sanjam da sam postao ministar.

Bilo glasanje, moja stranka palacnula jezičkom na nebaždarenom izbornom kantaru i drpila nekoliko mandata. Zasuše nas ponudama, masnim portfeljima, lepljivim akreditacijama. I otvoriše se rajske dveri. Samo, manjka nam stručnjaka koji bi zgrabili nabreklo vime vlasti. Ništa, dogovorimo se da prihvatim šta daju, pa da se posle osposobim i priučim.

Čim se smestim u fotelju koja je tokom noći presvučena u naše stranačke boje, sprovedem britku lustraciju. Pootpuštam sav ministarski personal, pa iz unutrašnjeg džepa izbavim spisak zvanica sa svog venčanja (uređen u opadajućem nizu, koliko se ko isprsio za „slatku rakiju“) i krenem da zapošljavam. „Alo, ujko, šta ti ono beše po struci? Metalostrugar? Ne valja, majku mu. Deder, priberi se malo, u ponedeljak preuzimaš trezor narodne banke…“ I sve tako. Pa, nek se oni što mi uvališe onolike pegle i tostere izjedu živi.

Zatim posejem garantne epistole, obezbedim koju bezbeli deonicu – da se skućim kako trebuje. Moja žena rado bi u humanitarce. Šlaufi za poplavljene, tanke čorbice za nišče, šatorska krila za pogorelce. Namah bi postala omiljena i van naše porodice.

Ćerke (i one zinule ko gladni ptići) mogu kod mene u ured. Tu bi primale platu do punoletstva (nekih petnaestak godina), a kasnije nek se same snalaze. Žvakeljam gorak ministarski hleb i red je da svetinju porodičnog ognjišta namirim pokojom cepanicom.

Samo da mi kašika što duže ostane u medu. Krila moraju uvek biti spremna za prelet na drugi stranački nokšir? Ali, kako razabrati pravi trenutak? Pa, čim vidim da je predsednik stranke memljiv i sumoran, a na stranačkim pirovima ponestane ptičjeg mleka i pohovanih hobotnica – uzbuna. Pakuj dosijea i vatru tabanima. A u novoj stranci, kojoj darujem glavu vrsne deputatske kakvoće, prvo vaučer o ministarstvu na sto, pa ćemo lako za pristupnicu. Kad bih tako osedlao bedeviju vlasti (nju ne valja mučki mamuzati), mogao bih osnovati legat. Moji crteži, uredne kajdanke, radovi sa tehničkog, ispali sekutići… Za dušu i sećanje.

U izbornoj kampanji spreman sam da celivam Cigančiće i prigradske snaše, bez zazora ulazim u vlažne udžerice, pijem litre kafe, s uživanjem pušim ponuđenu krdžu, pridržavam prasiće žrtvovane u moju čast, sadevam seno… Ulog je golem i nije mi teško. Mimo kampanje imao bih čopor savetnika, da ne habam moždanu masu na tričarije i boli puka. Svugde bih vodio i novinare sa zadatkom da me beatifikuju za života. Okretao bih se, kao suncokret, ka svevidećem oku kamere, da narod navikne na moje razbokorene crte lica. Malo bi bilo muke sa televizijom. Ako je voditeljka iole raskomoćena, a takvih ti je posvuda mnogo, ja se zablenem u dekolte, ne dišem i mozak brzo zariba. Ma, sve računam, uredniji seksualni život (a on mi je, valjda, foteljom zajamčen) izlečiće me. Inače, Vučeli bih poverio nacionalnu televiziju – kao nekad zapenušanu na nos i uši. O državnom trošku bih mu obezbedio neograničen broj tompusa od one fele što ga kubanske device urolavaju svojim čvrstim butinama.

Živi se brzo, a da mi se ne desi zastoj, ako i skrljam neku staricu na velosipedu, imao bih auto u pričuvi, samo presednem, a vozač nek se kasnije sam raspetljava sa nervoznim očevicima. Ministar mora biti prijatan za oko – do granice narcisoidnosti (koja mu svakako ne gine). Meni bi trebalo centrirati nos i razbistriti beonjače i – pravac govornica. Jedino zube ne bih dirao. Nek sevne zjap izgubljenih četvorki, nek se stado lakše identifikuje sa ovnom – predvodnikom, svojim produženim udom.

Vladati se mora čvrstom rukom. Ded’ da ja odelim trnjine od brabonjaka, da vidim ko otvara bolovanja češće nego toplu vodu, kopulira po kancelarijama, krade ziherice i pumpa dnevnice dok država propada u glibu. Pa da šilom i ognjilom povladam, al’ na opštu polzu.

Hrpa resora samo čeka na moju reformističku misao. U prosveti – Mitu Ljotića bih obesio iznad svake table, drhtave nastavničke doajene trampio za utegnute apsolventkinje, a tetkice redovno odlikovao. Slikao bih se (izdužen u foto-šopu) sa košarkašima, a oni bi me hvalili i posvećivali mi odlučujuće trice. Imam pelcer i za zdravstvo. Bensedine i džointe u čekaonice da pacijenti manje zakeraju, a u domovima zdravlja hipohondričnu bulumentu leče jurodivi vidovnjaci i žreci skidajući čini, spravljajući čudotvorna variva i gatajući u pasulj i bob. Kad bih se dokopao ekonomije, uveo bih fiskalne kase i za svakog kupca (nosile bi se ispod odeće kao kosmodisk), sve to lepo umrežio i eto ti obuzdane inflacije i dvosmerne kontrole. Kao ministar vanjskih dela štrpnuo bih teritorije od suseda, izašao na pogodne kote i (skupa sa generalima) zaokružio turistički raj. U diplomatiji bih redovno slao medaljone prkosa biračima u otadžbini: na ambasadi, posred trikolora, oglodana mrtvačka glava i ukrštene koske, usred medrese grickam čvarke iz fišeka, u toaletu Bele kuće obilato se olakšavam, a ne povlačim vodu, u Kremlju iskopčam crveni telefon iz zida…

Izveštio bih se za krizna žarišta: zariba nekakva podmornica, nagrnu ajkule u plićak među nejač, nabode se dirižabl na minaret… Eto mene da izgladim stvar i pomognem.

Ne bi bilo loše ni da se kloniram, pa ako me drugovi Hekler i Koh upucaju, samo me sekretarice puteno odlede i krenem u osvetu.

Ma, da mi je samo prstohvat vlasti i večnost bi bila prekratka da se pobroje sve moje zasluge. Trajao bih unucima i otečestvu. Ime bi mi se pominjalo dok je sunca i dok je meseca!