Metastvarnost

„Moj otac je inače stigao sa juga, a deda, rekao sam ti, sa severa. Sudarili su se na sredini koja je, ako hoćeš, takođe izvestan sever. Rodilo se tog marta 1932. muško, i u toj euforiji zbog muškog deteta obojica su se napili, vređali su jedan drugog, pijani već, a kako je deda bio vojnik u onom austrougarskom ratu, a tata Vranjanac, svađa je išla oko termina Švaba i Ciganin. Bila je jaka tuča, noževi su sevali, otac je izašao napolje, u sakou, bila je zima, moja mati Melanija, koja me je četrdeset osam sati pre toga rodila, poletela je za njim, da mu odnese kaput, da se ne smrznu po onom groznom snegu, išli su tako šest kilometara kroz mećavu do prve stanice. Otac uvije moju majku u kaput i odnese je. A Miroslav Antić ostane kod dede i babe“, ispričao je Miroslav Antić Drašku Ređepu 1985. godine, u mesecima pred svoju smrt.

U Mokrin, selo u kojem je Antić rođen, stiže se putem koji jedva da vijuga. Vožnja do Mokrina, ravnom trakom pored ravnih polja, traje jednu i po beskonačnost, tj. oko dva i po sata ako krećete iz Beograda. Na kraju puta: kapija kojom se stupa u univerzum u malom, ni po čemu sličan ostatku Mokrina. To je dvorište sa engleskim travnjakom, minimalističkim sivo-belim zgradama koje su u lokalne uslove uspešno prekalemljene iz „ni iz jednog konkretno“ skandinavskog sela, povrtnjakom, bazenom sa kamenčićima i šašom za divlji životinjski svet, bazenom sa svetlima i ležaljkama za pitomi ljudski svet i pozornicom u centralnom delu dvorišta. Mokrin House, životni eksperiment Novosađanina Ivana Brkljača i njegovog oca, tokom poslednjih nekoliko godina je centar kulturnog života u Banatu i šire. Ovamo dolaze ljudi iz zemlje i inostranstva kako bi se udaljili od gradske gužve, jeli uglavnom lokalno proizvedenu hranu na zdravom vazduhu i uživali u kulturnim događajima urbanog tipa. Baš takav bio je prvi festival kulture Rurban dan, koji je Mokrin House organizovao u koprodukciji sa Reflektor teatrom iz Beograda. Na programu prvog „susreta sela i grada, globalnog i lokalnog“ predstavili su se dizajner Slavimir Stojanović slikovnicom Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka, Kokan Mladenović sa Minjom Bogavac i njihovom predstavom Jami distrikt, i Marčelo, koji je Rurban dan zatvorio koncertom. Sa preko 200 događaja godišnje, koje posećuju lokalna zajednica i mnogi nemokrinčani, Mokrin House je treća najvažnija institucija u selu, posle crkve i škole.

„A pred polazak u školu otac mi je, eto, tad, poklonio šiljkane, šarenicu, sa tablicom, bukvarom i sunđerom, ali sa obaveznom šajkačom, koja mi je bila poveća, i padala mi na uši i na čelo. Ustvari, to je bila očeva osveta Banatu, koji nije hteo da ga prihvati, i koji je uglas tvrdio kako je dođoš i kuferaš“ (M. Antić, 1985). Zahvaljujući Mokrin Houseu, selo danas vrvi od dođoša i kuferaša koji u selo navraćaju, a neki bogami ostaju i da žive. Mrak, na nebu se srebri mesec, žabe proviruju iz jezerceta, zveckaju čaše, a publika se okupila oko scene u centralnom delu dvorišta: neki sede na klupama, neki su prostrli ćebad i smestili se na travu. „Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe koje su obitavale u vodi“, pršti ambijentom sa mesecom i jezercetom“, „morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati – jednom rečju, svi životi, svi životi, svi životi, prešavši svoj tužni krug, ugasili su se…“, dok govori mlada glumica, delikatna i obučena u belo, u neimenovanom selu negde u Rusiji, u Čehovljevoj komediji Galeb. „Ovde je sve kao u vreme kada je svet bio dete!… Ovdje igra drži nauku za ruku…! Učenje, zabava, sport, rekreacija…! Za male ljude, za djecu svih uzrasta! Jami distrikt predstavlja vam praistoriju u srcu Evrope!“, viče u mikrofon gruba majmunolika jamenska žena, u predstavi Jami distrikt (po tekstu Minje Bogavac, u režiji Kokana Mladenovića), iz sela Jamena, koje zaista postoji i nalazi se kod Šida, na tromeđi Srbije, Hrvatske i BiH. Pozorište u kući, zabavni park u ljudskom naselju Jamena, drama u drami, Jamena u Mokrinu, grad u selu, Čehov u reminiscencijama, prošlost u sadašnjosti, Mika Antić ni ovde ni tamo, a zahvaljujući ambijentu Mokrin Housea, sve to izmešteno za jedan korak u budućnost.