Dobar deo svog odraslog života provela sam u ubeđenju da sam visoka 162 centimetra, otprilike kao moja majka. Prirodno je da deca budu makar mrvicu viša od roditelja, no, u mom slučaju, to se nikad nije dogodilo. Zato smo jednom u „Vremenu“ rešili da to proverimo, uzeli metar i, proverivši dvaput, ustanovili da moja visina, bez obuće, iznosi tačno 157 centimetara. Zaokružili smo na metar i po.
S obzirom na to koliko sam sklona neurozama i frustracijama, činjenica da zbog niskog rasta nikad nisam patila, prilično je čudna. No, nekako mi je odgovaralo da nikad ne udaram glavom u luster, da mogu da se zavučem u razne, ljudima normalnih dimenzija nedostižne prostore i, uopšte, da ne zauzimam mnogo mesta. Život s metar i po visine ima fantastične blagodeti: u svakom avionu, autobusu, automobilu, imate dovoljno prostora za noge, čak i ako onaj ispred vas skroz obori svoje sedište. Takođe, samo malo savijete kolena, okrenete se na bok, i nema tog autobuskog sedišta, ma koliko razvaljeno bilo, na koje ne možete da se smestite celi i zakuntate. U slučaju školske ekskurzije, one maturantske od po nedelju dana (sa tri noćenja u pravom krevetu), mrzi vas cela škola, a vi prkosno seirite što krakati već trećeg dana kukaju na bol u kolenima i vratu.
Kad su roditelji namontirali novu kuhinju, pravljenu nekako „na lakat“, pogodite ko je jedini mogao da se zavuče u tu teško pristupačnu lakat-šupljinu i očisti strugotinu od majstorskih radova iznutra. Dobro, usta, nos i oči su mi bili puni piljevine, ali osećala sam se kao onaj Azijat akrobata iz Ocean’s Eleven. Opšte divljenje i konačno priznanje za to koliko su moje dimenzije korisne, dobila sam na redakcijskoj „mobi“, kad smo, nije bitno zašto, čistili jedan prilično zapušten suteren. Bio je tu nekakav pisaći sto, sa svih strana obmotan paučinom. Obrisati sto sa svih spoljnih strana može svako. Ali radnu ploču s donje strane, dok opušteno sedi ispod stola, bez potrebe da savija glavu ili istom klepa čim se mrdne, može samo neko ko ima metar i po. Sa krpom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, ko gospođa.
Osim toga, kad ste mali rastom, mali su vam i ostali delovi tela. Zato uvek malo likujem kad baba secka krastavce za rusku salatu. Naime, kad stigne do onog poslednjeg u tegli, ne može da ga izvadi, a da ne zaglavi šaku, pa viče upomoć. Likujem iz dva razloga: ruka uđe i izađe iz tegle čas posla, a s druge strane, baba se ne seti da krastavac može da nabode viljuškom i izvuče ga bez problema.
Fore na račun visine nikad mi nisu smetale. Kad god se setim „ustani kad pričaš sa mnom“, od osobe za dve glave više od mene, umrem od smeha. Za onu da se „otrov pakuje u male bočice“ znaju svi, mada, i da sam visoka, karakter bi mi bio isti. No, da li ste znali i da se uzorak stolice za analizu „pakuje“ u još manju bočicu i da postoje šaljivdžije koje su se i toga setile? Uvredljivo? Možda, ako ste preosetljivi. Zapravo, stepen džiberluka u toj dosetki je toliki da u njoj ima nečeg maestralnog. Džiberluk doveden do savršenstva, nešto kao platonovska ideja džibera.
Malo toga mi niski propuštamo u životu u odnosu na visoke ljude. Budimo realni, najvišu policu u samoposluzi ne može da dohvati niko. Uostalom, čak i ovako niska, jednom sam imala dečka od kog sam bila viša kad obujem štikle.
Ah, štikle… Ima ljudi koji vas, samo zato što ste niski, pitaju zašto češće ne nosite štikle. Ili ne pitaju, nego naredbodavno izjave: ti si niska, treba da nosiš štikle. Stvarno, majstore, niska sam? Misliš da dosad nisam primetila? Štikle su u mom kosmosu odraz elegancije i zaslužuju posebnu vrstu (dobrog) raspoloženja kad se nose. Da ih svodim na ortopedsko pomagalo za ego, ne dolazi u obzir.
Jedine dve stvari koje me u vezi sa visinom, tj. odsustvom iste, nerviraju jesu izraz „džepna Venera“ i duga kosa. Što se boginje iz džepa tiče, znajući koliko sam vešta u istraživanju na internetu, trebalo bi mi najviše petnaest minuta da nađem poreklo izraza i majstora koji je prvi to izvoleo izjaviti. Ali zaista ne želim da znam ko je umotvorac fraze u kojoj je koncentrisano više kiča nego u prosečnoj suvenirnici. Ne znam šta mi je gadnije, „džepna“ ili „Venera“. U koji džep ide? Zadnji, uz gluteus, ili prednji, onaj po kom se kao nešto traži kad se u stvari češu testisi? Zar nije bolesna ta ideja da ženu možeš da staviš u džep?
Za razliku od „džepne Venere“, koja je po svim kriterijumima zdravog razuma teška bljuvotina, duga kosa je verovatno moj subjektivni trip. Kad god sam imala dugu kosu, imala sam utisak da me je progutala i da sam rođak It iz porodice Adams. Svaki pokušaj puštanja kose završavao se teatralnim ulaskom u frizerski salon i rečima upućenim frizerki: „Gospođo, secite sve, i ne, neću plakati što izgledam kao dečak.“
U poslednje vreme, baba, večito prestrašena da ću ostati neudata, navodi razgovor na priču o mojoj trenutnoj kilaži i kako bi trebalo da smršam. Možda je i u pravu, ali, aman, bre, ženo, s neke strane mora da me ima.
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
