Majami za pešake

Tek došao iz Majamija: za zainteresovane kolege i ponosnu familiju imao sam spremne odgovore na sve standardne teme: Majami Bič, Oušn drajv, crnci, belci, Kubanci, krokodili… Ali kad god bih prepričavao svoje utiske iz Majamija, uvek bi me sačekalo jedno mnogo važnije pitanje: Jesi li video Horacija?

Who the fuck is Horatio?

Horacije je, kako sam naknadno utvrdio, jedan prosečno bezličan glumac iz još prosečnije serije „CSI: Miami“. Nisam gledao, izvinjavam se ni ovaj narandžasti, ni dva prethodna serijala.

Svojom demode dugom kosom, tamnim naočarima za sunce i košuljom na tanke pruge ciljao sam da se uklopim u profil prosečnog turiste, ali sam se, nažalost, još bolje uklopio u jednako brojan konobarski stalež. „Hey, Ringo, bring me a beer“, kaže tip u hotelu koji je u meni prepoznao bubnjara Bitlsa. Šta da mu kažem? „My name is Chuck Norris, konju jedan.“

Dobro je da maternji jezik funkcioniše i u inostranstvu.

Poslednjeg dana rešim da peške pređem put od hotela do aerodroma, svega tri, četiri kilometra. Sa lakim prtljagom, računao sam na lepu šetnju od sat vremena. I krenem, sve po mapi Majamija koju sam odavno ubacio u mobilni telefon. Dugačke ulice, milion automobila a od pešaka – samo ja. Ovde niko ne ide peške, ali mi Srbi ionako volimo da idemo mimo sveta. Osim toga, zašto da ne idem peške, nije zabranjeno.

Prođem šest, sedam golemih raskrsnica, na svakoj prvo moram da nađem ono dugme koje pali zeleno za pešake pošto je poslednji tuda prošao pre dve godine, a onda da čekam još pet minuta da se stampedo automobila zaustavi. Povremeno iza sebe ostavim stanicu koju je postavio MGS, Majamijski gradski saobraćaj, ali mi se ne sviđa ideja da budem jedini koji čeka, ako ne računam ponekog klošara koji na klupi spava blaženim snom pod vrelim suncem Floride. Osim toga, i ne znam šta treba da čekam, gradski autobus za sedam dana nisam ni video.

Dangubim grdno, ali se bar primičem aerodromu, odavno vidim toranj i avione koji poleću. Već sam pomislio da sam jeftino prošao kada mi je put preprečila žičana ograda preko koje ni u mlađim danima ne bih lako prešao. Iza žice je nekakva golema bara, možda tu pliva i poneki krokodil, nisu ljudi za džabe stavili natpis DANGER. Hteo – ne hteo, moram da skrenem u stranu. Krenem nadesno i, posle jedno pola sata umornog hoda, dospevam do auto-strade sa šest traka, nigde pešačke staze. Probam da zaobiđem, ali me put vraća unazad, prema hotelu… Naletim na auto-petlju veliku kao tri beogradska „mostara“, može da se prođe ispod nje, ali mi se čini da bi lakše Frodo prošao kroz Mordor nego ja kroz tu mračnu gomilu đubreta i šuta. Moj GPS navigator kaže da kolima nema ni dva kilometra do aerodroma, ali kad mu zatražim savet i putanju do aerodroma za pešaka, dobijem informaciju da putanje nema. A nema ni taksija, niti znam kako da ga pozovem.

Povratak u hotel jedina je opcija, ali sam u gadnoj stisci s vremenom. Sunce me je ogrejalo (grejalo je i pre, ovo je figurativno), kad sam na ogradi jedne trošne kuće spazio bakicu koja tu verovatno stoji već godinama. Gleda me kao što bih ja gledao kengura koji bi se iznenada pojavio na Terazijama. „Kako odavde do aerodroma peške?“, pitam je ljubazno, na najlepšem engleskom kojeg sam mogao da se setim. Kaže bakica: „No hablo ingles„, uz tup pogled. Ja gledam još tuplje, džabe njene instrukcije kad ja ne razumem španski. Mašem rukama kao albatros, pokazujem na avion na nebu, ne vredi, no hablo ingles no hablo ingles. I već sam počeo da razmišljam da se predam, da odustanem od povratka kući, da skočim u usta prvom krokodilu kojeg vidim, kad mi je bog poslao spasioca u vidu Kubanca koji je iz dvorišta upravo isterivao svoj taksi na drum.

Iskočim pred njega, stani, prijatelju, ko boga te molim! Srpski nije razumeo, ali raširene ruke i očajan pogled jeste. Stade čovek, prijatelj, spasilac moj, živela Kuba i svi Kubanci koji su okupirali Majami. Kad sam mu u kolima ispričao svoju ideju da prepešačim put od hotela do aerodroma, rekao mi je samo: „You, lucky bastard.“

Na aerodrom sam stigao na vreme, platio celu vožnju, optički kratku ali drumski dugačku, i bakšiš kao što je red. Zna čovek kakvu mi je uslugu učinio, tu običan bakšiš od 10 posto nije dovoljan. Naravno, završio sam na potpuno pogrešnom kraju aerodroma, jer me je moj izbavitelj umesto na terminal za Zurich odveo na terminal za New Zealand, što i nije neki problem, ne treba vam više od 35 minuta da prepešačite aerodrom u Majamiju. U zgradi nema ni žice, ni bara, ni krokodila, sve je krajnje pristupačno za pešake.

Po povratku kući odmah sam pao u krevet, smrznut od klime u avionu.

Pa, tako, ležim u krevetu i gledam „CSI: Majami“.