Kontakt

Čini mi se da se javljaju kad god su u gradu. Šalju ih prijatelji i rođaci. Ne znam da li to čine zato što se tako predstavljaju kao važni, što time namiruju neke vlastite obaveze ili dugove, ili ih na taj način otkačinju. Daš ime i broj telefona i miran si. Nije više tvoj problem. Pređi brigo na drugoga. Tako završe na mom telefonu.

„Dobar dan, ovde Nada. Ja sam Zoranova prijateljica. On mi je dao vaš broj i puno vas pozdravlja. Ja se bavim pejzažnom arhitekturom pa smo mislili da bi bilo lepo i korisno da se sretnemo. Rado bih da vam pokažem nekoliko interesantnih novijih stvari iz naše prakse.“

Čuj, srpsko pejzažno iskustvo viđeno u holandskom kontekstu. Ali, nije bilo ni vremena ni volje za pominjanje koliko poplava u Banatu toliko i divlje gradnje na oranicama širom Srbije. Holandija bi s takvim ljudima i njihovom brigom za prirodu odavno otišla za Atlantidom. Srećom, skok na sledeću temu bio je brz.

„Imam jedan predlog koji vam, verujem, može biti interesantan. U Dablinu se, naime, održava konferencija posvećena uzgajanju lipa. Istina, baš danas je istekao rok za prijavu, ali, znate, Irci su kao i mi. Sigurno neće zameriti ako se prijavite i posle roka.“

Bah! Ali, šta da se radi. Naravno, u sebi sam se izvinio Ircima i složio se. Zar bi vredelo protivurečiti. Čovek nosi svoj usud i bez vlastite volje. Sagovornica je bila izuzetno pristojna, držala se teme, nije bila opširna i umela je da sluša. Za razliku od nje, većina naših se ponaša komforno, da ne kažem bahato.

„Jeste, jučerašnji dogovor nam nije uspeo. Znate, imamo ovde puno obaveza pa smo stalno u trci. Trudimo se da vidimo što više znamenitosti ove lepe zemlje i stalno kasnimo. Eto, sinoć su radnje bile otvorene do devet. Zato nismo uspeli da se javimo kada smo se dogovorili, ali evo baš sada imamo vremena pa bismo mogli da se sretnemo na kafici.“

Valjda se podrazumeva da ja sedim besposlen, pošto sam kod kuće. Sedim i čekam a promene planova se događaju nenadano i sasvim van moje kontrole.

„Nažalost, slučajno imam drugi sastanak tako da večeras nikako ne bih mogao.“

„Onda možda u nedelju?“

„Može, ali u nedelju mogu tek posle četiri po podne.“

„Da ne idete možda u crkvu?“

„Ne, nedeljom igram košarku.“

„A, šteta. Ali, ako ipak želite da odete u crkvu, mogu da vam dam brojeve telefona naših sveštenika ovde.“

Ovo sam cenio. Očito da su pripreme za put bile ozbiljne. Zaista, da li se može zamisliti da kreneš u inostranstvo bez broja telefona nekog lokalnog pravoslavnog popa. Šta ako ti se na putu rodi dete ili, ne daj bože, treba da se pričestiš. Na sudnji dan ne smem ni da pomislim. Ko bi to sve blagosiljao i opevao bez sveštenog lica.

Ne razumem zašto se njima ne javljaju kada imaju kakav praktičan problem ili žele da se ispovede. Javljaju se meni. Najčešće zovu u panici zbog nemogućnosti da pročitaju kakvo obaveštenje. Starije generacije naših uglavnom odbijaju da govore po stranski. Drže se poznatog pravila – govori srpski da te ceo svet razume. Zato valjda i u inostranstvu čitaju srpsku štampu.

Nasuprot našima u belom svetu, ja sam u Beogradu izgubio gotovo sve kontakte a odavde nema ko da mi da neki novi telefonski broj, imena ovih što su sada u opticaju. Moji ili apstiniraju ili su već negde drugde. U Beogradu me niko ne pita šta radim i kako mi je. Valjda se podrazumeva da mi je dobro. Pa, na Zapadu je uvek dobro. Samo našima može biti teško i niko nema pravo da se postavi u istu ravan. Njima je najgore! Ja ne kvarim pravila igre. Pitam uredno. Odgovori su uglavnom varijacije na standarde i standardno dosadni. Uredno slušam, gledam ih u oči, klimam glavom i dajem odgovarajuće standardne i glupe odgovore. Samo menjam imena. Tek ponekad se uzjogunim i tvrdoglavo izbegavam da išta pitam. Kao da sklanjam pogled sa sagovornika. Ne pomaže. Uvek nađu priliku da izluče svoj kal. Uvek ga bude i za sledeći put.

Neko bi to objasnio opštim generološkim odlikama balkanskog tipa (vidi pod Cvijić), ali ja se ne bih sasvim složio. Čini mi se da su decenije provedene u izolovanoj, gluvoj sobi, u iščekivanju da se desi nešto dobro, da dođe do promene, dovele do slepog idealizovanja sveta. Kao, pojaviće se odnekud političar kao Mesija, crkva brine o nama kao majka, socijalna pravda i jednakost moraju kad-tad da zavladaju. Ali ne biva. Nigde to nije tako. Nikada nije ni bilo. Sve su to legende i mitovi. I lepi su i značajni. Mislim, i legende i mitovi, bez razlike. Ali, to ne biva u praksi, a posebno ne važi za savremenike.

Da, ispadne da su i ovde i tamo kontakti važni. Susret sa stvarnošću ljude čini usamljenim. Kontakti su psihološke kotve u tom bespuću. Oni pomažu da se stekne osećaj koliko-toliko čvrstih tačaka u nepoznatom svetu. Cifre telefonskog broja su njihove geografske koordinate. Jedan telefonski broj, jedno ime stvara osećaj pripadnosti mestu i vremenu. Garancija je upisana u beležnici, telefonskom imeniku, u sećanju na jedan broj. U stvari, ime i nije važno.