Komunikacija

Kao onaj Kinez iz vica koji, kad mu na pekinškoj železničkoj stanici stidljivo zatražite kartu za Pazovu, odmah pita „Stalu ili Novu Pazovu?“, tako i nafurana devojka koja u nekom pretencioznom kafiću vrši dužnost konobarice, kad tražim „produženi espreso u velikoj šolji, sa suzicom mleka“, obavezno pita: „Hladno ili toplo mleko?“ Ali uvek, obavezno, još nisam naišao na izuzetak. Svi moji pokušaji da dokučim koliko „jedna suzica“ hladnog mleka može da ohladi veliku šolju vrele kafe, da bi to bilo bitno, ostali su uzaludni. I to samo u Srbiji, nigde u drugim krajevima Evrope me to nikad niko nije pitao. Pretpostavljam da su je toj suptilnoj distinkciji naučili ili vlasnik koji je, prateći nedokučive puteve „granskog seljenja kapitala“, u prethodnoj profesionalnoj karmi bio preprodavac polovnih automobila, ili pak najugledniji gosti koji, kao i vlasnik, pripadaju čuvenoj društvenoj grupi zvanoj Head&Shoulders, ali ne zbog čistoće kose (koja je ošišana na nulu), već zbog konstitucije. Da se zna da mi na Balkanu imamo filing za važne sitnice koje izmiču dekadentnoj Evropi. Nazovimo to kolateralnom kulturnom štetom tranzicije… Kao što će i konobar, u nekom restoranu sa jelovnicima u kožnom povezu, da vam sipa vino držeći obavezno levu ruku na leđima dok desnom šakom izvodi neke kerefeke vrteći flašu (s mašnicom od bele papirne salvete) da slučajno neka kap ne padne na stolnjak. Ali ako tog konobara-akademika pitate šta ima od sokova, ispaliće: koka-kolu, fantu, tonik, đus i gusti! Šta vam je to đus? Dok njegov sumnjičavi pogled govori „Ti to mene zezaš?“, njegov ledeno prezrivi glas vam kaže: Pa… đus, mislim, narandža. A od breskve nije đus? Nije, to je gusti… Dobro, može i od paradajza, ali to je onda tomato đus… Vi ne možete da verujete da je za samo petnaestak godina uz ostale i konobarski pojmovnik otišao do đavola i da sve uz blještave revere na smokingu i najbolji među njima veruje da „sok“ znači u stvari bilo koje bezalkoholno piće. A na pitanje iz kog voća je isceđen sok zvani koka-kola, odgovoriće pomirljivo: Pa dobro, to je gaziran sok.

Odem da se snabdem klopom u friško otvoren gigamarket čije me izobilje ponuđenih proizvoda skoro natera na patriotsku pomisao da smo, eto, i bez Evrope stigli u Evropu, kad tamo, na pitanje da li imaju kačkavalj, prenasmejana prodavačica mi ljupko kaže: „Kako da ne, ima ih od sorte, pogledajte samo: gauda, ementaler, vali, dimsi, selam, grana padano… „Ne, ne, kačkavalj, razumete? Uverena da imam nameru da je maltretiram, ili da joj se džukački nabacujem, skida osmeh i predlaže da pozove poslovođu, njemu se mora verovati da je ementaler u stvari kačkavalj. Kao uostalom i svaki drugi tvrdi sir. Mislim, žuti…

Razočarano napuštam tu blještavu samišku veličine omanjeg aerodroma i sedam u obližnji kafić. Čaj sa limunom? Možda s mlekom? Ne, sa limunom. Otvaram svoj omiljeni nedeljnik, palim s guštom cigaretu, kad evo, dečko već nosi poslužavnik sa mnogo nekih posudica (za šećer, mrki, beli, žuti, za mleko, za med…) i koketnu staklenu čašu vrele vode u niklovanom držaču, u kojoj se bespomoćno davi kesica iz koje probijaju crvenkasti končići, šipak li je, hibiskus li je? Šta je to? Čaj, gospodine, to ste tražili. Ne, tražio sam čaj, a ovo je šipak. Ne, gospodine, čaj od hibiskusa. Mladiću, čaj je biljka, ako ne kažem izričito čaj od tih travica-bobica, znači da želim čaj od čaja! On hoće da bude ljubazan: A to, kapiram, vi biste indijski čaj, da, da. Indijski, ruski, gruzijski, sad i nije bitno, ali čaj, crni čaj. Trenutak, pogledaću. Vraća se, ponosan na sebe: izvolite. Iz čaše vrelog Earl Greya koji je godinama čamio u ofisu cereka vam se podbula faca Winstona Churchilla: „Pa šta ako pobede komunisti, vladaće kod njih, a ne kod nas.“

Onda obećam sebi jedan lep ručak, kao utehu, na ulazu u Kragujevac, u restoranu koji nosi ime brda nad svesrpskom prestonicom sa kog su nam zlotvori oborili TV antenu (ej, antenu! – taj ponosni simbol naše nacionalne erekcije – ali dići će se nama opet!), tu bi, mislim, sve ipak moralo biti normalnije, u unutrašnjosti, u autentičnoj Srbiji. Dakle, dimljena vešalica, turšija, možda špricer, vrh brate. Dečko stavlja pred mene oval sa tri kao podlaktica velike vešalice, po col debela svaka. I, kažete, ima ih koji pojedu sve ovo? Kako da ne, gospodine, naši gosti imaju apetit. Da, shvatio sam. Uveče u ušuškanom privatnom hotelu bojažljivo poručim malu pljeskavicu. Tras! – pljesak prelazi preko oboda tanjira. To mala pljeska? Da, gospodine, 300 grama. A velika…? Velika – 450 grama, mi smo poznati po dobroj hrani.

Te noći, dok izmučenog želuca sanjam kako s vrha kastrirane Avale molim neko božanstvo da skrati proces ove folirantske, neznalačke, pretenciozne, izeličke, head&shoulders, ima-se-može-se tranzicije, čujem kao odjek pakosni smeh oca dijalektičkog materijalizma: „Ha, eto ti ključni od tri principa mog učenja: prelazak kvantiteta u kvalitet!“ I svog debelog komšiju evrofoba koji stalno ponavlja: Šta nam to nudi Evropa osim pedijatrijskih šniclica od 80 gr? Već ga vidim kao ministra za nešto kapitalno.

Budim se u znoju i prekorevam sebe zbog nestrpljivosti: ta sve će polako doći na svoje mesto, samo treba vremena. Kao da su mi juče govorili: „Socijalizam je (svetski) proces, treba vremena, buržoazija diže glavu… „Onda je buržoazija podigla glavu, poslala komunjare u ropotarnicu povijesti, i sad mi poručuju patriote, izdajnici, legalisti, mondijalisti, evrofili, evrofobi, u demokratskom diverzitetu argumenata, akcenata i šprahfelera, glumljene finoće i svesno gajenog džiberluka, kako je tranzicija proces, ne jednokratni čin, da treba vremena… Vremena? Najveći i najbolji deo svog života proveo sam čekajući na vreme uživanja. Imam li ga još za čekanje?