Knjiga

Dogovor sa direktorom lokalnih novina bio je ovakav: moje priče kreću u sledećem broju, a pošto oni nemaju para za honorar, muku muče i sa svojim platama, honorar će biti objavljivanje knjige, pod uslovom da priče dobiju odgovarajući odjek, to jest povoljne reakcije čitalaca – jer do sada lokalne novine uopšte nisu objavljivale priče.

Lokalne novine izlaze svakog petka.

Znam koliko sam poznata lokalno, znam i koliko sam poznata globalno, znam da će uz priče ići i moja fotografija, kao i svaki sujetan pisac svesna sam da će, zahvaljujući fotografiji, porasti moja lokalna prepoznatljivost – i pristajem da se priče objavljuju bez honorara.

A unapred se radujem knjizi, oduševljena što neću tražiti sponzore, kao za prethodnu knjigu.

Usput, pošto sam odrasla, kako sada tvrde, „u drugoj truloj Jugoslaviji“ i navikla na petogodišnje planove, nekako je ispalo da i ja knjige objavljujem u skladu sa odrastanjem. Svake pete godine.

I, priče su krenule.

Posle par nedelja sve češće me na ulici zaustavljaju potpuno nepoznati ljudi i čestitaju na pričama, uz komentar: „Baš ste osvežili novine! Prvi put ne čitamo od mrtvih, nego odmah gledamo šta je ovaj put Zdenka napisala.“

Godi.

Posle par meseci, priče prestaju da izlaze jer je, kako kaže urednik, redakcija tako odlučila, a ja odlučujem da odem kod direktora, u njegovu skromnu kancelariju, da vidim šta je sa knjigom.

„Dođite za desetak dana da se dogovorimo o svemu.“

Istog dana na lokalnoj TV stanici saznajem: direktor lokalnih novina je avanzovao globalno, u udobnu fotelju.

Cvrc!

Sigurna da od objavljivanja knjige nema ništa jer, zna se, sledi uobičajena praksa, višemesečno dogovaranje lokalnih stranaka o tome ko će biti novi direktor – odlazim u par somborskih institucija i dobijam čvrsto obećanje da će mi pomoći u objavljivanju knjige.

Moj zadatak je da nađem izdavača.

Svesna da većina i lokalnih i globalnih pisaca mora imati sponzore, ipak sam pokušala da bez njih zainteresujem izdavače i da pobijem tvrdnje da se u izdavačke kuće ne probija bez preporuke. Kao i tvrdnje da većina urednika većinu rukopisa, bez čitanja, odmah zafrljači u korpu.

Da skrenem pažnju na rukopis, pošto sam ga slala uoči nove godine (lane, podrazumeva se), osim diskete sa snimljenim pričama i književnom autobiografijom, u svaku kovertu stavila sam i lepu novogodišnju čestitku, sa molbom da priče pročitaju. I objave. U knjizi, naravno.

Cvrc!

Od šest izdavačkih kuća, nijedna nije odgovorila. Nema ni kurtoaznih pisama da su rukopis primili, ni mejlom, a kamoli redovnom poštom, nema ni bilo kakve kritike ili obaveštenja da je rukopis toliko loš da im nije ni na kraj pameti da ga štampaju, nema ni… Kada sam se javila sedmom izdavaču, priznajem, s preporukom, to je podrazumevalo da sledi traženje sponzora. Sa zvaničnom podrškom izdavača odmah sam odjurila u one institucije koje su mi čvrsto obećale pomoć, kod novog direktora lokalnih novina, a takođe i kod starog.

Ugovor sa njima nisam imala jer „Ljudi se drže za reč, a volovi za rogove“.

Prvih trinaest godina staža zaradila sam u SUP-u. (Kao referent za prijavu/odjavu prebivališta. Da otklonite grešne pomisli.) Sledećih pet u Crnoj Gori, a sedamnaest u banci u Somboru. Sada imam i jednu godinu penzionerskog staža, no izgleda da se onaj iz SUP-a najčvršće pelcovao.

Dok ja ukopčam!

Pet meseci, institucije koje su mi „čvrsto“ obećale pomoć – igrale su sa mnom pingpong dok nisam shvatila da uopšte nemaju nameru da finansiraju knjigu.

Opet cvrc!

Kao većina i lokalnih i globalnih pisaca i ove i one države, skoro sam rekla Jugoslavije (ali one poslednje trule), sama sam tražila sponzore. Dva meseca. Ne svaki dan. Prvo, sa čvorom u želucu, zakucaš na jedna vrata, onda čekaš da se taj čvor par dana otpetljava, onda ga opet svežeš i kucaš na druga vrata. Ni sponzori, kada odbijaju, ne odbijaju pismeno. Gutajući nelagodu, nekoliko puta kuckaš u ista vrata. Što uspešno, što neuspešno.

I, knjiga je u štampi.

U mojim dlanovima biće krajem septembra.

Kao i uvek, nešto sam i naučila. Sponzori više nisu sponzori, jer se na to plaća porez. Sada su donatori.

A niko da mi odgovori na pitanja: Da li su sponzoruše postale profesija, kada se na to plaća porez?

Ako sam onda bila sponzoruša, šta sam sada?

Kada će „Vreme“ honorisati ovu rubriku?

Šta sam ja „Vremenu“?