Kičerica

Kič juriša na sentimentalnost, a svi mi otužnu zbilju rado trampimo za slatku iluziju.

Pa hajde da, makar već bilo kasno, lociramo legla kiča.

Politika je njegovo stalno pribežište, sigurna kuća. Valja se dodvoriti prostom puku, a on iznad svega voli krupna, dirljiva osećanja, razbibrigu i senzaciju.

Bibliju kiča godinama je ganutljivo pisala žena zanosnih inicijala (M.M.) i šejtanskog uma. Hvalila je gazimestanski povetarac, a on se uskoro pretvorio u jezivi vetar koji je nekom odneo kapu sa glave, a drugom, bogami, i samu glavu. Njena licitarska zapažanja najavljivala su zločine, progone i smrt. Cvetno, mirišljavo, šareno i… mnogo zajebano!

Sva stranačka ikonografija zasniva se na kiču. Mamutske zastave, stupidne parole, suveniri naše propasti, bundžije sa lanč-paketima… I danas, posle svega, jedan do drugog – zbratimljeni posteri s nadrealnim likovima Karadžića, Mladića, Maršala, Slobe, Draže… I nikom neugodno, niko ljut… I paradi nema kraja.

Posle su političari počeli da svoju nedodirljivost menjaju u nametljivu neposrednost. Pa smo se nagledali njihovih jahti, terevenki, svastika, plombiranih zuba, štucovanih zulufa i sličnih trica. Setimo se samo pokojnog guvernera Dragoslava (on je još bio i simpatičan), koji je uvek vukao nekakakv zembilj iz kog su ponosno virili kupus, praziluk i keleraba – kič dokaz da je s narodom i uz narod. Pa se zatim počelo mahati zelenišom i čuturicama sa bine. Šta se samo zasoljenog hleba pojelo i rakijica popilo. Zalogaj tamo, gutljajčić ovamo i prođe još jedan dan presudan za državu.

I kad jedan ovdašnji političar naiskap sruči jaje, to već nadilazi kič. Postaje performans, instalacija, izazov za umerene i postmodernistički trik.

Ni svinjokolj na bini više nije daleko!

Uz politiku se zatim pribrano šunjaju vidovite protuve, nalickane hostese, prodavci magle, „piramidalni“ spasioci nacije, popovi što se pentraju na tenkove sa puškom u ruci… Pa čak se i poslovično oprezni Koštunica nije gadio šmajsera, makar za potrebe „skladne uspomene“.

A tek šta je kiča na televiziji. U pravu je pesnik Tadić (ne Boris, on je prozaista) kad kaže da je TV ekran „đavolova zadnjica“. Televizija te čini tako ugodno praznom, sokoli dosadu kao prečicu do kiča. I tu vredi pobrojati par sunovrata.

Recimo, reklame. One u startu fulaju cilj. Kod nas sapun (osim krmećaka) nikad nije bio na ceni, a praškovi, osveživači, omekšivači i ostala sabraća sve su samo ne poželjni. A ko to i koristi, samo sasipa i toči fola radi, da se ima čime hvaliti uz hekleraj. Dok gorepominjana M.M., koja je bila gadljiva na te stvari, nije postavila nove cvetne standarde, naši političari ponosno su pokazivali masne kose, perut na ramenima i bele čarape na užas zabezeknutih stranih diplomata.

Poslednjih godina marketinške agencije su to malo ustrojile, pa su sad i tradicionalno zarozani radikali postali umiveni i (teško ovo izgovaram) lepi. Nedostaje im još kulture i pameti, ali brzo uče, videćemo!

A i kad najzad stignemo do propasti, neće nam biti nimalo lakše što su nas vodili našminkani manekeni političkog kiča.

Bazična svinjarija kiča je i emisija u kojoj timovi „eksperata“ iskusno odaberu nekog izrazito neugodne vanjštine rešeni da ga estetski preporode.

Tad počinje „ples pilića u ljuskama“.

Isisavaju mu salo, cede bubuljice, baždare nos i podočnjake, docrtavaju mladeže, teraju ga da pliva i vežba, osmuđuju ga, usput mu se alavo smejući u lice.

Nakon tretmana domalopređašnji pritežalac kompleksa doživljava epifaniju – združeno čudo kiča i sudbine.

Mucavci tečno govore, ćelavi namiču šiške, rošavi blistaju, buljavi bacaju zavodničke poglede, rodbina pada u nesvest.

Proizvod je gotov!

Novim izgledom sirotan se diči dok ne isključe kamere, a posle – šta mu Bog da.

Zanemarimo šljokice, drečave scenografije, voditeljke lake na smeh i ciktanje, maloumne prekrađe najprizemnijih stranih programa i opet nam ostaje puna torba kiča.

Na primer – kvizovi.

Tu musketari znanja, nezaposleni magistri jezde od studija do studija u suludoj želji da opovrgnu besmislenost diplome za koju im je, nekad davno, rečeno da otvara sva vrata. Kumove u foteljama i plave koverte niko nije pominjao.

Od tih vrlih sveznalica sad se traži da, kao od šale, znaju ime guvernera Narodne banke Tunguzije ili dužinu repa arabljanskog pavijana. I začudo, često pogode. Užasni su i dežurni stručnjaci koji jutros pred kamerama završavaju rečenicu koju su počeli sinoć na konkurentskoj televiziji.

Ako je i od televizije – mnogo je, presipa se.

Ni sport nije pelcovan protiv kiča. Tu gledaoci između nastupa gutača vatre, žonglera i trbušnih omamljivačica vide i nešto utakmice.

U književnosti – mrka kapa. Danas svako ima računar, kucne ponešto i napiše knjigu (ili tekst za novine; u redu, cinični brate).

Muzika je još interesantniji slučaj. Ne daj bože da te neki turbo- hit zaskoči sa radija sabajle. Tupo ćeš ga pevušiti ceo dan, sebi se zgaditi, a namamiti bašibozluk koji će te tapšati po ramenu dok uzalud objašnjavaš da ti nisi Taj.

Za kič kažu da je „đubrivo za sve budalaštine“ i uporan parazit. On ne želi dobro već samo lepo i zato je „umetnost sreće i uživanja“. Ali svi smo smrtni ljudi (valjda) i on je deo našeg ovozemaljskog stradanja. Voli da uspava svest, uguši pitanja i slavi pasivnost, prosek i dosadu. A to nam često odgovara.

Ali zamislimo neku buduću vladu koja bi krenula u istrebljenje kiča. Pada mi na pamet efikasna simbioza energičnosti Vojislava Koštunice, misaonosti Velje Ilića i staloženosti Bebe Popovića.

Jutro posle te, recimo Sablje – prazni stanovi, puste ulice, zamukli televizori, ispražnjeni izlozi… I očajni ljudi prepušteni nemilosrdnom Razumu.

Dok se ne desi takav kraj (srećan ili ne) valja nam se uklopiti u carstvo gde kič stoluje, plazi se, umiljava, tepa i zbunjuje.

A do tada i izvesne premazane motke, naše omiljeno sredstvo političkog prevrata, biće firmirane nekom kič markom.