Jesen

U mom kraju noću se čuju kurjaci koji zapomažu mesecu da sačuva njihovu kost i kožu još jednu zimu.

Drveće opušta svoje nekada božanstvene grane svuda po vidokrugu, peca poslednje molekule kiseonika koji su se zaturili zabludelim prolaznicima ispod pazuha, davljenički grli ustajali vazduh i kaljugu na horizontu, vlažno gnjecavo lišće miriše milostivo, teškim defektnim mirisom starog bakinog Dior parfema koji omamljuje sve što još mili i puza i uspavaljuje životinje koje još gmižu naokolo.

Poslednji gram lepote grca u golim i sirotim granama koje milostivo pružaju nagore svoje kvrgave ruke kao u grlu zastao povik za spasenje, već izborane, sa tromim venama i staračkim pegama, nemo šalju u nebesa signale da ih poštede.

Brda, nekad jedra, sada su samo sećanje na kukove nekad stasite seljanke koje je nosila ponosito, noge su joj trome u vunenim čarapama, veđe ogromne natmurile kapke, stalno je pospana, beličastog tena, sad se zapustila, očerupana od mrazova prepušta se jesenjim vetrovima koji je rastržu na sve strane, razdiru joj kožu, nekada rumenu i veličanstvenu, sada žutu, sa skramom sna koju nikako da sakrije u tamne podočnjake.

Ne podnosim jesen. Tmurna je i nestalna. Buđavo poetična. Prohtevna i kapriciozna. Čas mi je vruće, čas podrhtavam. Energija u defanzivi. Život u regresu. Moram da falširam volju za životom i uverenje da onome što zovemo život uopšte doprinosim svojim malim postojanjem.

Jesen me je zatekla nespremnu, teturam se kao pijana od vlage i naslaga odeće, sve u meni se stislo u grč opstajanja, samo da ovo prođe pa ponovo da se sunce razlije po svetu i vrati minuli smisao postojanja.

Nebo se spustilo na moje čelo, teško defektno sivilo pogled mi drži zaptiven za zemlju, bauljam po močvari od vazduha, i onako sam kratkovida a sad tek ništa ne vidim, ni izlaz iz ovog jesenjeg ludila, lutam jer gubim odjek koraka u lišću koje se u svojoj smrti množi u nekoj neshvatljivoj suicidnoj pomami, čija je smrt zalog za večni život prirode, obnevidela od žute ljutite lepote koja kao da je poslednji krik života koji se u slobodnom padu po sopstvenoj odluci okončava.

Stalno dobijam vesti da neko umire. Samo u poslednjih nedelju dana umrli su jedna moja baba-tetka, deda moje drugarice i nekoliko ljudi iz javnosti. Svi se predaju, i lakše je. I ja bih da nisam u cvetu mladosti i pravim se da ti cvetovi ne poznaju sezonske promene.

A onda dolaze teške novembarske kiše i jesenje rapsodije dobuju po svetu, kao dežavi na potop i prvo grcanje civilizacije, i odjednom nadiru prvobitni strahovi i voda spira sa nas glazuru kurtoazije, svi su nervozni, otresiti i psuju, pokazuju svoju pravu prgavu prirodu koju je nekada još i bilo moguće sakriti pod lakim vedrim raspoloženjem rane jeseni a sada niko ni ne stiže da se pretvara da mu je stalo do elementarne pristojnosti i uzusa socijalnog ophođenja.

A opet, ima i jesen svoje čarolije. Noći su prelepe u svojoj sirovoj estetici, svetkovina kamerne prirode i morbidno napajanje melanholijom. Svaka sirota noć priziva još mističnije svitanje, samo mlečno sivilo koje se meškolji na horizontu i jedva iznedri nešto malo svetlosti.

Noću ni ne dišem, grcam u kratkim uzdasima, stalno se borim za vazduh, pratim ugljen-dioksid koji emitujem u vazduh i zamagljujem svojim izduvnim gasovima zvezde na kraju brda, koje nisam videla mesecima, sem u jednoj jedinoj kristalnoj noći kada je sve bilo sasvim jasno, i kada sam se lakonski nastavljala na ceo kosmos koji mi se odjednom pružio nebom kao na tacni.

Jedino u jesen vidimo duše drveća, kao što reče otac junakinje iz Nimfomanke, njihovu suštinu bez kićanki od cveća i lišća, golu istinu i napuštena gnezda koja zvrje prazna kao sećanje na proleće i pupoljke kada je ovde još bilo životne užurbanosti, porodične idile i radinosti, privid smisla iza sitnih poslova svakodnevnice.

Sada ne mogu ni za toliko da se foliram da svakodnevne rutine u pčelinjem kovitlacu i užurbanosti formiraju neki smisao života. Ima nečeg duboko smirujućeg u kasnoj jeseni, kao kada dođeš na groblje sitničavo obuzet svojom tričavom svakodnevicom a onda nabasaš na profano iskustvo života – smrt, i shvatiš da je ta silna užurbanost samo odraz nemoći da svoju praznu svakodnevicu ispuniš radnjama koje joj daju privid ispunjenog i smislenog života.

Jesen me svojim opštim odumiranjem odjednom oslobađa fantazija i bolnih nada da ovaj život nečemu vodi, da postoji svetlost na kraju tunela, druga do one karavađovske dihotomije koju spoznješ u jesen na groblju kada se promoli jedan jedini hitac svetlosti i suicidno se zabije u zemlju baš dok čekaš da se upokoji neka duša i kaže ti da svetlost stanuje tamo negde iza pogleda, da tamo negde nikad ne presušuje, da se u njoj kupaju ubogi i tužni. I čežnja duše za prolećem i letom samo je sećanje na kupanje u svetlosti koju ništa na ovoj planeti ne može da zadovolji.