Ispraćaj

Stojan se sprema da otputuje.

Ovi oko njega mu spremaju ispraćaj. Stojan odlazak shvata kao neminovnost, kao nešto što je ranije određeno i sa čim se treba pomiriti na vreme. Dan kada će otputovati bliži se nekom davno određenom brzinom na koju Stojan ne može da utiče. „Na šta možeš da utičeš“, pita se Stojan dok oko njega ljudi postavljaju rakiju i hranu na stolove, tetke i komšinice ređaju tanjire od arkopala, s leve strane viljuška, s desne nož i kašika, salveta od troslojnog papira ukrašena novogodišnjim motivom, čašica za rakiju i čaša za vodu ili sok, na svakom metru stola grozd pića; ponuda je davno standardizovana: flaša rakije, kisela, dva soka, vinjak. Između grozdova flaša postavljena je kupus-salata s ljutim papričicama okolo, plus meze: čajna, praška, sir, jaje. Ovi oko njega nasmejani i veseli, bože, ubiće me ovo predgrađe, harmonika svira „Karanfil se na put sprema“, levo krilo stola prihvata pesmu sa zadovoljstvom i čudnom melanholijom zbog godina koje prolaze, prolaze nekom brzinom davno određenom, na koju niko ne može da utiče.

Šta radi Stojan?

Pristao je na ovu igru, pristao je da ide, činilo mu se da će moći da izbegne, izgledalo mu je da će nestati ono što ga zove, ali institucije pomešane sa arhetipom jače su od svake ličnosti. Stojan ne razmišlja o tome, smeši se u kameru, prihvata zagrljaje, slika se po redu sa svima. Poljubac za poljupcem, telefon zvoni, dolaze novi i prihvataju sa vrata pesmu. Sve mu je ovo poznato, toliko je puta, uostalom, bio na sličnim manifestacijama, ali mu nikada nije bila jasna radost ljudi koje su zubi davno napustili. Neko mu je nedavno rekao – da je zubar, na takvim događajima bi delio vizit-karte ili bi se pogodio đuture sa tridesetak ljudi da im vrati osmeh na lice. Ipak, ljudima iz predgrađa nije potreban zubar. Zatvoreni i osujećeni, osuđeni na minimum, žive za dane kolektivne besvesti, onako kako je od pamtiveka.

Ko bi normalan slavio odlazak nekog ko mu je drag?

Zar bi dozvolio da neko drag ide od tebe, pa još da mu prirediš i veselje? To je vrhunska ironija sirotinjskih običaja.

Stojan razmišlja: Šta da mi neko javi da ću umreti za dva dana, da li bi i tada bilo u redu napraviti ispraćaj?

Dođe izaslanik smrti i javi da je došao dan ili da će uskoro doći: „Pa, eto, vi se spremite kako treba, oprostite se od najdražih, ponesite sa sobom samo najosnovije: četkicu za zube, brijač, iglu, konac, ogledalce, pribor za čišćenje cipela, katanac. Sve ostalo je predviđeno osnovnom ponudom.“ Trenutak sumornosti prekida grupa komšija koje pevaju komšinicama na uvo „ima jedna krčma u planini“, a onda i majka plače kada krene standard „nemoj majko da me pratiš od kućnoga praga dalje“. Melanholiju prekida rođak koji traži od muzičara da sviraju „Srpska se truba s Kosova čuje“, a Stojan razmišlja da li sličnu pesmu pevaju i mladićima sa Kosova, misli da treba promeniti početnu reč. I šta da radi pošto se sa svima pozdravio, nekako ne ume, nije da neće, hteo bi on da se poistoveti, voleo bi da zapeva, ali ne uspeva, samo se smeje kada ga neko pogleda i zbunjeno klima glavom i ponavlja „da, da“ kada ga neko pita. Levo krilo stola ne posustaje, komšinice naručuju pesme, muževi sa džepovima usukanim od znoja dlanova piju rakiju. Nije mu jasno zašto ljudi pristaju na te stvari. Nije mu jasno zašto je i sam pristao, zašto je pravio kompromis, zašto je pristao na nametnuti model, zar je bilo teško, toliko teško praviti svoju stazu, i na uštrb arhetipa, ako baš mora tako.

Zašto se ljudi raduju Stojanovom odlasku?

Da li se raduju njegovom odlasku ili, eto, konačno imaju priliku da se malo provesele, da se okupaju i dođu u najboljem odelu međ’ druge ljude, da uhvate za ruku drugu ženu, da ih slobodnije pogleda drugi muškarac? Zašto više nema karnevala ili seoskih slava? Zašto nema prigradskih slava na kojima će se zajednica organizovati, zaklati ovcu, podeliti kurban, slaviti barem jedan čitav dan? A onda, sutra, može opet i tranzicija i trista drugih čuda. Stojanov otac je morao da priredi oproštaj od sina, takva su pravila, na njega je došao red, i hvala bogu da je tako jer je tako oduvek i ne treba ništa menjati. Sirotinjska opera traje čitav dan, komšije u ulozi kelnera toče piće svima redom, čaše ne smeju biti prazne ni minut.

Stojan sedi i smeška se dok mu ne kažu drugačije.

Sada je na tački prelaza, nije više ni dete, ali nije ni veliki. Rekli su mu da tako mora, on je prihvatio, ali mu i dalje nije jasno. Neko mu je pominjao ljudska prava, ali to važi samo za sportiste i sveštena lica. I za Decu na odgovornim mestima. Stojan odlazi sa pesmom „Marš na Drinu“ u ušima, dok u Nebraski, Kanzasu i Ajovi roditelji šalju svoju decu dalje, mnogo dalje. I Stojan i Džo rade istu stvar, rade na poslovima očuvanja identiteta i interesa nacije. Obojici želimo sreću, kao i Rahimu iz delte Tigra, kao i Ševćetu iz Preševske doline.

Svi su oni jedna armija.