Imidž

„Danas mi izgledaš nešto zbrljano.“ Ovakvu dobrodošlicu verovatno nećete čuti od poznanika ili kolege, ali od iskrenog prijatelja sigurno. Ostali će komentar prećutati, ali će utisak ostati upamćen. I, svi bi to da izbegnu, naravno. Zato se svako i trudi da ostavi već neki „pozitivan“ utisak, znajući da je to važan element komunikacije s okolinom a često i pitanje karijere, mamac u lovu na životnog saputnika, odbrana od batina na ulici ili bar pola položenog ispita. Važnost utiska je neporeciva i prisutna u svakom momentu opštenja sa drugima. Zato se na izgradnju imidža troše sati pretvoreni u dane a bogami i novac, bilo da je reč o nezi tela, izboru garderobe ili pohađanju tečajeva lepog ponašanja. Ipak, retko se sazna kako se projekat imidža doživljava i kakav stvarni rezultat daju uloženi napori. Iako tabloidi s tim nemaju dilema, za svakog pojedinca javnost ostaje večita tajna.

„Predaj se! Ja sam Zoro!“, viče Igor zaogrnut u crni šal, s drvenim mačem u ruci i mojim šeširom preko pola očiju. Pretvarao sam se da sam se uplašio. Provalio me je: „Ma, nisi se stvarno uplašio.“ „Nisi ni ti pravi Zoro.“ Tako smo jedan drugom skinuli maske. Obojica smo bili iskreni, ali je mehur pukao. Zna se da nema zadovoljstva igre bez pretvaranja i glume, ali ni bez odgovarajućeg prijema od strane saigrača. Ovog puta smo združeno uspeli da polupamo tu konvenciju. Zoro je umro do sledeće prilike. Nestalo je i veselje. Da, bez napora da ostavimo određeni utisak, da život povremeno pretvorimo u teatar, ni naša svakodnevica nije drugo do jednolično otkucavanje časovnika. Tik-tak, tik-tak… Srećom, obično nije tako. Igra se svakodnevno i u svakoj prilici. Koliko to primećujemo zavisi od pažnje koju posvećujemo okolini.

Držanje do vlastitih principa ponajbolje pomaže stvaranju stereotipa, formiranju stabilne pozicije u životu. Međutim, ta predstava je duboko zavisna od konteksta. Čitanje jedne iste figure u različitim okruženjima i vremenima može da dovede do sasvim iznenađujućih rezultata. Promena sredine, izdvajanje iz vlastitog okruženja može da pomogne da se pročita nečija prikrivena priroda. Nju mnogi kriju iza privida nezainteresovanosti, arogancije ili zaogrtanjem neke od poznatih maski. Ponekad tek slučaj i detalj otkriju pravu prirodu nekog čiji se imidž smatra utvrđenim i jasnim. Odbrana vlastitog principa neočekivano može da otkrije slojeve maskirane pozom, odelom ili brkovima.

Ja volim laško pivo. To znaju svi moji prijatelji. Neki od njih me, kada se sete, na povratku „od kuće“ obraduju kojom limenkom. Poslednji put su me se setili za dve. Obe sam položo u frižider da sačekaju pravi trenutak. Iznenada, javi se poznanik iz Beograda – na prolazu je, pa bi da svrati. Nisam bio zatečen: „Šta piješ?“ „Pivo.“ „Obično ili ‘coronu’?“ „Obično.“ Kad, ne lezi vraže, u frižideru samo one dve limenke. Sad, šta da se radi, čoveka nisam video celu deceniju. Pozdravim se s jednom od limenki i prinesem je stolu. Kad – „Ne, izvini, ne pijem iz limenke“. Bio je to lep način da se odbije slovenačko pivo. Ipak, i „corona“ je poslužila. Iako sam verovao da princip u pivo gleda nisam verovao da se mit i embargo na njemu još uvek prelama.

Najzad, postoji mali broj onih koji za savremenu opresiju imidža uopšte ne haju. Oni su posvećeni nekom svom ličnom zavetu ili ubeđenju. Njih je teško proceniti te tako svoju okolinu mogu lako da dovedu u zabludu, pa i u nepriliku.

Fransa sam sreo u neobičnim okolnostima – u opštini na kraju grada, u vreme dok se tamo pregrađivalo i krečilo. Između naslaganih arhivskih kutija prvo sam ugledao ćelu. Još jedan opštinski pacov, pomislih. Predstavio se kao saobraćajni inženjer. Od tada ga nisam video sve dok se u nekoj o brojnih reorganizacija nije ponovo pojavio u mom životu. Ovog puta kao koordinator projekta u kome sam i sam učestvovao. Nismo loše sarađivali, štaviše. Uvek sam ga video kao pragmatičnog službenika koji ima strpljenja da sasluša savete stručnjaka. Politika mu je ipak bila plot za koji bi se pridržao pri svakom ozbiljnijem ljuljanju. Crv sumnje u vezi njegove stvarne prirode se javio samo jednom, pri našem slučajnom subotnjem susretu na ekološkoj pijaci. Ispred svog bicikla je gurao kolica sa troje dece i dve kese pune praziluka. Bilo je to ipak nedovoljno da bi promenio opšti utisak o sebi.

Onda sam ga jedne večeri ugledao na ekranu svog televizora. Ha, pomislih, projekat nam je stigao do večernjih vesti. Pojačao sam ton: „… ša misija se može računati ispunjenom. Samo u prva četiri meseca ove godine uspeli smo da odvratimo njih osmoro. To je osam ponovo rođenih života. Znate, veći problem od odvraćanja ljudi od ideje da sebi oduzmu život je kako potencijalne samoubice otkriti. U tom pogledu naš sajt www.zelfmoord.org pomaže da…“ Da, Frans je predstavljao svoje Udruženje za pomoć samoubicama. Kako god ko to shvatio, on je bio čovek sa misijom. Sve je postalo moguće. Dvostruki život opštinskog službenika postao je javan a ja sam se pomirio s činjenicom da me jedan od retkih inverznih Volter Miti doveo u zabludu. Ukazao mi je na frapantnu dimenziju greške koju činimo procenjujući ljude po onome odakle dolaze, od čega žive a pre svega po tome kako izgledaju, a ne po znacima skrivenim ispod privida imidža.