Hotel Bolnica

Šef se nije izjasnio po tom pitanju, ali Doktor Branković (odgovorno) tvrdi da reč bolnica potiče od činjenice da nekoga nešto boli pa taj onda ide u zgradu opremljenu odgovarajućim spravama gde se ljudi u belim mantilima i garderobi od zelenog čaršava bave tim bolom. Ne znam, nisam sigurna. Ono što svakako znam jeste da normalan svet u bolnicu ne ide čak ni kada mora, već samo kada drugog izlaza nema (u kom slučaju je odlazak odluka nekog drugog), a oni koji tamo uporno idu zapravo tamo rade pa tako ne spadaju u „normalan“ svet.

Ali kada se kao pripadnik „normalnog“ sveta tamo već nađete – šta vam preostaje? Da očajavate nad nesrećnom i nezasluženom sudbinom? Da na svaki način očajavate još više u nadi da će se neko sažaliti? Da mučite bližnje neprestanim pozivima da vas obilaze i da vam donose sve ono što vam zapravo nije ni potrebno u bolničkim uslovima? Da gnjavite lekare i sestre neprestanim pitanjima o vašem stanju i mogućim posledicama? Da u predvečerje držite učena predavanja o dnevnoj politici i stanju stvari uopšte ostalim sapatnicima u sobi? Da na postojeći smeštaj i uslove gledate sa prezirom i koristite svaku priliku da to javno izrazite osoblju? Da ćutite i trpite? Da na dodeljenom vam odeljenju tražite nesrećnike čiji je slučaj makar izdaleka sličan vašem pa onda svi zajedno upoređujete beleške?

Čak i ako to ne želite, sve ovo ćete svakako u jednom trenutku raditi. Potpuno je neizbežno. Pitanje je samo koliko ćete dozvoliti trenutku da traje. To je stvarno pitanje. Kada ste u bolnici, to je drugo najvažnije pitanje.

Umesto svega toga treba se prepustiti toku događaja i na celu stvar gledati kao na prinudni odmor u/na mestu koje sami nikada ne biste izabrali. Bez obzira, ipak odmor – to je ključna reč. Boravak u bolnici je kao poklon s neba – niste ga tražili a ipak ste ga dobili, a poklonima se u zube ne gleda. Opustite se i prepustite se. Čak i ako to vama tako uopšte ne izgleda, uposlena je čitava armija ljudi da biste se vi tu ipak osećali dobro do bola! Pravila ponašanja u hotelu Bolnica nema mnogo i uglavnom se svode na Zabranjeno pušenje, a i to je samo reda radi. U bolnicama se puši više i slađe nego na mestima gde je to dozvoljeno. Iskoristite priliku – naspavajte se. Istina, kolektivno buđenje je oko 6.30, ali nakon toga možete spavati koliko hoćete i niko, baš niko, neće obratiti pažnju na vaše spavanje, na neproduktivnost koju tako otvoreno demonstrirate. Prihvatite da više ništa ne zavisi od vas. Ni posao, ni deca, ni roditelji, ni računi, ni obaveze, u izvesnoj meri čak ni vi sami. Tu ste da biste bili sami sa sobom i dobili ste možda prvu, možda desetu priliku da na miru i bez žurbe razmislite o sebi, svom životu, stvarima za koje verujete da su vam važne, smislu, postojanju. Poklonjeni su vam dani da čitate! I to da čitate šta god poželite: knjige, dnevne novine koje vas je sramota da sami kupite, časopise koji vas u ostalim prilikama mame golišavim ksenijama i jelenama, ali je to ispod vašeg nivoa. Niko neće suditi o vama na osnovu toga šta čitate. Ako prilike dozvoljavaju, možete da pišete! Pisma prijateljima, razglednice poznanicima, dnevnik, prvi roman, prvu dramu, poeziju, testament… Šta god poželite. Ili, možete da ama baš ništa ne radite. Ležite i brojite ćoškove, i tako ceo dan, nekoliko dana. Ah, mogućnosti uživanja u hotelu Bolnica su nepresušne. Bez ikakvih smetnji i bojazni da ćete povrediti nečija osećanja, možete da likujete u sopstvenoj nadmenosti i da se s maksimalnim gnušanjem odnosite prema svemu što vas okružuje – toaletima, hrani, ostalim gostima, lekarima, sestrama, grejanju, promaji, oronulosti, prostoti… – niko vam neće zameriti. Naprotiv, i dalje će voditi računa o vama, služiti vam obroke u krevetu, pomagati vam da ustanete, davati vam klizmu, uključivati/isključivati infuziju po vašoj želji i sijaset drugih malih gestova pažnje samo za vas i po vašoj meri.

S druge strane, boravak u hotelu Bolnica pruža vam mogućnost da budete bilo ko i da se tako predstavljate. Niko neće dovesti u otvorenu sumnju vaš nestvarni identitet. Bukvalno možete zamisliti kako bi se takva osoba ponašala i onda probati tu na licu mesta – čisto da vidite kako prolazite kao glumac. I nikom ništa, a vi ostajete obogaćeni i poučeni iskustvom lažnog predstavljanja. U prostranim hodnicima i velikim, nakrcanim sobama imate jedinstvenu priliku da upoznate naciju. Da se informišete kako se živi na granici i da iz prve ruke saznate šta se zapravo tamo događa. Zatim geografija! Niste ni znali koliko ne znate geografiju sopstvene države – prosto vas bude sramota od samog sebe. I više vam nikada ne pada na pamet da se zapitate zašto narod glasa za … a ne za … U trenu shvatite koliko su svi ti insajderi, utisci nedelje, klopke, zamke, javne tajne, kulturni nokauti potpuno nestvarni i u krajnjem neskladu sa situacijom na terenu.

Za samo desetak dana boravka u hotelu Bolnica imate dovoljno utisaka za sve nedelje do kraja života, videli ste i osetili sve moguće stvarne klopke, naučili da izbegnete zamke, a što se tiče tajni – jedino vam još ostaje da otkrijete tajnu stvarnog razloga boravka u hotelu Bolnica i iz toga izvučete pouku. Drugim rečima, postali ste insajder. Sve ostalo je stvar uživanja u poklonu. I sve to zajedno uporno vas vraća na prvo najvažnije pitanje: „Da li je bilo stolice? A vetrova?“