Hasta la vista a Jalisco

Nepopravljivoj i upornoj grešci u mojoj ličnoj karti koja surovo demantuje moj subjektivni osećaj da mi je tek 38 godina, pridružuju se i slike sećanja iz najranije mladosti – sve manje oštre, kao preosvetljene, sa mnogo nedostajućih elemenata. Među njima je i jedna iz ranih šezdesetih: stadion Tašmajdan, neka priredba nekim zaboravljenim povodom, gde se smenjuju izvođači: pevači, humoristi, mađioničari. I ja sam na neki način učesnik. Na levom uglu improvizovanog podijuma naspram bine stojim u opremi za fizičko, crvenom šorcu i beloj majci, i držim neku plavu zastavu. Odjednom, na scenu izlazi mlad, zgodan momak u kompletnoj meksikanskoj nošnji i, u pratnji jednako odevene trojice gitarista, otpeva, na tadašnjem srpskohrvatskom, pesmu Halisko, sa mnogo proizvoljno ali efektno produženih vokala (Haliiiiiiiiiisko) otpevanih besprekorno kontrolisanim falsetom. Publika frenetično aplaudira, traži bis, dobije bis. To je tada bio Predrag Gojković – Cune, koji je nedavno otputovao u svoj nezavisni i suvereni nebeski Halisko, gde ga nestrpljivo čeka zemljak i kolega Mija Aleksić, glavni junak filma Tango Argentino, da naprave neki zajednički projekat, onako južnoamerički, opušteno. Kako god, od tada svaki put kad čujem nadimak Cune, vidim veliki sombrero i čujem njegov meki, topli glas.

U međuvremenu se Cune prešaltovao na narodnu muziku. Nije da sam bio neki Cunetov fan, iako mi narodna muzika nije bila mrska. Više sam voleo manje precizna izvođenja, manje belkanto, manje akademski. Kao što više volim slike s jačim pastuoznim nanosima i vidljivim potezima od onih lazurnih akademskih portreta koji samo što ne progovore. Ali sam se iskreno divio toplini njegovog glasa i, naročito, savršenoj kontroli falseta kojima su obilovale njegove interpretacije. Polako, s vremenom, narodnjaci su ostali u dubokoj pozadini stvari koje sam rado slušao, pred navalom razne druge muzike koja je obeležila šezdesete, sedamdesete, osamdesete…

Pre četiri ili pet godina, moja bivša studentkinja Milana, njen kolega i takođe moj bivši student Petar, profa francuskog u Nišu, i ja večeramo u „Čuburskoj lipi“ povodom jednog Milaninog akademskog uspeha. Večeramo za jednim od stočića u zbijenom redu istih takvih stolova, kao u pariskim restoranima srednje klase. Ćaskamo o njihovim planovima za budućnost, ali mi Petar pokretima obrva pokazuje da pogledam desno goste za susednim stolom. Pogledam i vidim: Cune. Sa suprugom. Njih dvoje, sami, tiho i diskretno proslavljaju jednu svoju pedesetogodišnjicu. Orkestar prilazi i svira u Cunetovu čast, a on im prepušta izbor, neka sviraju šta oni vole, a on voli sve, kaže. A onda se orkestar okrene našem stolu i pita da li bismo da i nama nešto odsviraju i otpevaju. Moje mlade kolege ne mogu da se sete ničega što bi priličilo trenutku i ambijentu, pa ja ispalim: Stani, stani, Ibar vodo, bez nekog posebnog razloga, onako, lepa pesma. Posle prvih taktova, Cune se okreće nama: „Pobogu, kako se setiste baš te pesme, znate li koliko mi ona znači?“ – pa krene da nam priča: pre mnogo godina, probudi ga usred noći zvonjava telefona: producent jedne diskografske kuće zove ga da odmah dođe da čuje jednu novu pesmu, dopašće mu se, mogao bi on da je snimi. Stiže taksijem u studio, sluša matricu, čita tekst, počne da peva, jednom, pa još jednom, tehničar uključi magnetofon, hajde još jednom – „kupljeno!“, uzvikuje producent. Od tada, mrtva trka: Ibar voda i Kafu mi draga ispeci smenjuju se na vrhu top-lista, a Jutjub pokazuje da je više desetina drugih pevača pravilo karijeru baš na Ibar vodi.

Pažljivo slušamo tu zanimljivu priču, ali Petar ne prestaje da ispod stola grozničavo kucka poruke, u realnom vremenu obaveštava društvo u Nišu gde se nalazi i u čijem društvu. Po grimasama koje povremeno ne može da obuzda, naslućujem šeretske komentare koje prima: „E, sad – Cune, ne li je i Obama tu negde?“ Pita Cune da li i mi nešto slavimo – da, naša mlada koleginica je upravo osvojila još jedno akademsko zvanje. Cune čestita, razneženo pita: „Ima li šta lepše nego videti svoje učenike, studente, svoju decu, kako nas stižu i prestižu i postaju još bolji od nas?“ – nema, slažemo se mi, naročito ja koji sam oboma predavao pune četiri godine.

Cune se izvinjava, nije više u godinama kad je mogao mnogo duže da ostane u kafani, pa supruga i on ustaju i polaze. Ponovo čestitaju Milani, mi mu poželimo da još dugo živi i peva, pa njih dvoje polako odlaze, mašu orkestru koji, videvši da njih dvoje polaze, počinje jednu drugu njegovu pesmu.

Ja ipak, i dalje, na pomen Cuneta čujem iz najdubljeg sećanja njegov Haliskooooo u brzom dvočetvrtinskom taktu. Hasta la vista a Jalisco, Cune.