Grip

Ima nešto oslobađajuće u gripu. Ne mislim na one kijavičave, kašljave, dosadne, sa blagom temperaturom. Već na onaj pravi grip što lomi, koji sagoreva na 40 stepeni, izaziva groznicu, drhtavicu, od koga ne možeš jasno da misliš, da se pomeriš, samo ležiš u bunilu i osećaš i čekaš da prođe. To je ono stanje kada ne znaš da li spavaš, ni koje je doba dana, kada tek naslućuješ pomeranja i siluete oko sebe i svejedno ti je šta se događa, jer je lomača u stomaku i glavi i grlu sebi podredila sve.

To je onaj grip kada tuširanje mlakom vodom boli, kada jaučeš od napora dok menjaš mokru majicu, kada moraš da stisneš zube da bi otišao do kupatila, da istisneš iz sebe poslednju snagu ne bi li se dovukao nazad do kreveta i pokrio se jorganom i dva-tri ćebeta. To je grip koji te nadjača, koji te izaziva, iskušava, a da pritom ne očajavaš jer znaš da je to bolest koju lako možeš da nadvladaš.

Kada te obuzme takav grip, ne vredi da se koprcaš, da mu se odupireš – podaš mu se, nalivaš čajevima i čekaš da prođe. I to je taj oslobađajući trenutak predaje. Makar nakratko odustaješ od borbe, ne samo sa gripom – uzimaš tajmaut od života, zanemaruješ obaveze, najednom niko od tebe ništa ne očekuje. Čak ni ti sam. Koliko god da te melje iznutra, toliko te grip odmori od spoljnog, stalno zahtevnog sveta; dođe ti kao neki prinudni odmor; opravdanje da ne činiš ama baš ništa, a da te niko ne optuži da si depresivan. Pritom sakupiš malo empatije iz okruženja, kurtoazne ili stvarne.

Takav jedan ozbiljan grip je i vreme istine i preispitivanja. Vidiš gde si, dokle si i sa kime stigao; da li imaš nekoga da ti skuva supu, napravi limunadu, ode po lekove, promeni posteljinu; da li imaš nekoga ko bi dotrčao da ti pomogne kad ga pozoveš; da li ti neko pomaže po službenoj dužnosti, ili iz ljubavi i drugarstva.

Ili više voliš da boluješ sam; da u polumraku ližeš rane i samosesažaljevaš, da oplačeš još jednom majku koja je bdila nad tobom i menjala ti obloge sa sirćetom ili rakijom kod raznoraznih boginja, angina, bronhitisa, šarlaha.

Negde u tom magnovenju i magli zapitaš se kome bi ti otrčao da ga neguješ, da budeš uz njega, da mu se nađeš prikovanom za od znoja mokar krevet, koga bi zagrlio da zna da nije sam, makar se ti sam zarazio. Grip kao lakmus za testiranje osećanja.

Ako se prepustiš takvom jednom gripu koji te sa 40 stepeni baca u stanje bunila i polusvesti, to može da bude psihodelično iskustvo, kao kada je Džim Morison išao u pustinju na pečurkama, halucinogenim, čarobnim pečurkama, ludarama. Hoće tu i pokoji gušter da se pojavi, i ne mora da bude kralj svih guštera.

Zanimljivo je šta se, ko se i na koji način pojavljuje u svesti. Ako se kasnije zbog visoke temperature i ne sećaš tačno svega, ili malo toga, kao da se u stanju gripoznog tripovanja kristališu osećanja – iz savskog mulja izlaze tirkizno bistra kao more oko Cresa; kao onaj jedan osmeh ispred pučine na kojoj skakuće grupa delfina.

Kada takvom jednom gripu dođe kraj, kao da je prošao odmor. Nekakav naopak odmor, opravdani izostanak iz svakodnevice. Sačeka te sve što se nagomilalo, sve kretenske radnje za opstanak, zarđala rutina, bezvezni mejlovi, dečije zimovanje, odlazak na službeni put na Kosovo ili u Bosnu, sijaset nemilih radnji. Sačeka te besciljno naporan život.

Ali život, na nogama, napolju. Postaješ svoj, posle paralizujućeg gripa ponovo svestan da si svoj, da možeš da vidiš, da se krećeš. Setiš se i onog zaboravljenog osmeha ispod naočara za sunce koji se pojavio iz galerije slika dok si bio urađen od gripa i nasmešiš mu se nazad sa setom nedavno proživljenog psihodeličnog iskustva. Dođe ti da proslaviš.

Probajte sledeći put da se jednostavno prepustite gripu. Nemojte odmah da se bijete sa njim, da pijete fervekse, šumeće aspirine i vitamine, a kamoli antibiotike, i da ga odbolujete na nogama. Pobedićete ga predajom. A možda vam se pojavi i neki vaš gušter u pustinji bunila. Kada prođe temperatura, tri do četiri dana budite na poštedi i odležite kod kuće. Za informacije o indikacijama, merama opreza i neželjenim dejstvima obratite se lekaru ili farmaceutu.