Džukac

Pomama za rasnim psima, pored uobičajene zdrave sklonosti ka životinjama, odnosno psima – gde, dakle, psi ne predstavljaju u bilo kom smislu zamenu za drugog čoveka – danas obično podrazumeva i dva specifična izopačenja. Jedno je feudalne provenijencije, drugo kapitalističke.

Za razliku od rasnih, obični psi, takozvani mešanci, džukele iliti dodževi, avlijaneri (poslednji naziv, precizno odredivši gde je takvim psima mesto, besramno implicira ideologiju rasne segregacije) imaju izraženiju individualnost. A ova se ne odnosi samo na fizičke već i na psihičke karakteristike. Zahvaljujući pučanskoj, slobodnoj ljubavi običnih pasa (provlačenja kroz živicu, noćne skitnje i lolanja), dakle ljubavi koja ne gleda ni u poreklo niti u dubinu džepa, spontano se stvaraju svakojaki genetički spojevi. Nasuprot zdravom promiskuitetu običnih pasa i ravnodušnosti prema beživotnim obzirima društvene pristojnosti, stoje strogi eugenički protokoli sparivanja rasnih pasa, institucija ugovorenih brakova sa „šampionom“. Otud ovi izgledaju serijski, uistinu dosadno, a usled dresure kojoj se upravo rasni psi pretežno podvrgavaju, izgubili su dosta i od spontanosti i personalnosti. Svakako, ljubitelji rasnih pasa protestovaće tvrdnjom da se i primerci pojedine vrste međusobno umnogome razlikuju – međutim, to su tek mikrorazlike, razlike unutar određene vrste, zanemarljive spram diverziteta običnih pasa. Lepota, izvrsnost rasnog psa jeste u približavanju idealu vrste, dok je lepota običnog psa upravo suprotno, u njegovoj svojevrsnosti. Međutim, uredno podignute uši kod jedne vrste, odnosno uredno spuštene kod druge – ili plave oči, svetla kosa i visina preko 180 cm – nisu po sebi lepe i poželjne karakteristike, već jedino s obzirom na određene dekadentne (Überhund) teorije.

Podrazumeva se, kvalifikacije „rasan“ i „običan“ ne prihvatam uistinu, već operativno. Sličan grubi antropocentrizam primetan je, recimo, i u pojmu korov biljaka ili, još suludije, korov riba.

Mali, običan pas niti je priznat od države i institucija (kinološkog saveza), niti poseduje sertifikate. Najčešće je bez zdravstvenog osiguranja – živi kako i koliko mu to slučaj dodeli. Provodi svoj život banalno dirinčeći po avlijama, čuva kuću, uzbunjuje i slično, što mu redovno skraćuje vek i do sedam puta. Socijalno nevidljiv i ugrožen. Počesto ismevan, čak najurivan i progonjen.

Situacija se 1789. drastično izmenila nabolje. Autoritet plemenitog, visokorodnog porekla stao je iziskivati dodatnu podršku, tržišnu vrednost. Nije tu naprosto reč o mišljenju kako je jedina objektivno-pouzdana vrednost stvari tj. pasa njihova tržišna vrednost. Konzumentski instinkt ide dalje. Ne samo da inicijalni trošak kupovine psa obavezuje poput svojevrsnog zaloga, dalje „primereno“ postupanje prema psu, već i svi dalji troškovi povratno deluju i afirmišu samu kupovinu psa. Upravo ove „investicije“ predstavljaju uslov uverljivosti – samom sebi i drugima – čitavog konzumentskog projekta. Na primer, projekat predviđa da je rasnim psima nužno treban poseban režim ishrane. Dok se avlijaneri bave ostacima ručka, rasnim psima sleduje specijalizovana hrana za pse koja se nabavlja u specijalizovanim prodavnicama, gde se mogu dobiti i sve (bes)potrebne informacije – šta se novo pojavilo na tržištu i sve ostalo što podupire projekat dičnog posedovanja rasnog psa. Takođe, rasne pse uredno vakcinišu, uredno šetaju i pokazuju.

Ukoliko se makar i na tren ne bude na visini zadatka te se prema četvoronožnom plemenitašu postupi kao prema najobičnoj džukeli, projekat se destruira u sebi i vlasnik psa, u svojoj vlasničkoj ulozi, postaje neuverljiv. A sa vlasnikom i sam pas koji, bez specijalnog tretmana, nalikuje običnom psu, takoreći šarovu koji per definitionem trčkara, laje i zaserava unaokolo. Naime, rasnost psa u ovom pogledu nije određena objektivnim karakteristikama samog psa, već odnosom koji imamo prema njemu: specijalna nega, kolektivno/uzajamno divljenje po parkovima i slično.

Razume se, dični vlasnici rasnih pasa najčešće nisu svesni zakonitosti ove konzumentske društvene igre. Oni naprosto drže da je šteta da takav pas živi pasjim, avlijanerskim životom ili, savremenije rečeno, avlijskim lajf stajlom. I ne samo da drže kako je šteta već bacanje para shvataju kao najuverljiviji dokaz ljubavi prema mezimcu.

Sve navedeno, naravno, baca senku na prirodu ove kinološke ljubavi. Pre potrebe za mezimcem, bićem čija je svrha da primi našu ljubav, i kupovine, stoji bleštava mentalna slika njih samih u društvu rasnog psa – tuđeg, naravno. Otud oni biraju primerak iz serije, takoreći proizvod, ne usuđujući se da pribave štene mešanca za koje se, usled poluispunjene krštenice, nikada uistinu ne zna kakav će ispasti.

Svejedno, istorija je na strani običnih, malih pasa. Uostalom, dva rasna psa kada se spare nužno daju mešanca. Njima, dakle, pripada budućnost: rasni psi su društveni anahronizam! Međutim, da bi točak istorije snažnije pogurali napred, obični psi – kako ulične džukele tako i radišni avlijaneri – moraju češće pokazivati zube.