Dugačka

„Gde živiš?“ „U Dugačkoj.“

„Iz koje si zgrade?“ „Iz Dugačke.“

„Gde se nalazimo?“ „Kod Dugačke.“

Oduvek smo nekako znali da je „Dugačka“ naša prva i prava odrednica. Adresa, boravište i pripadnost. To je naša zgrada, impozantna stambena višespratnica svetlobež boje, koja je izgrađena u drugoj polovini 70-ih godina prošlog veka. Nalazi se u novobeogradskom Bloku 30, a proteže se od brojeva 80 do 100 u Bulevaru Zorana Đinđića (ex-AVNOJ-a).

Ona je nama predstavljala i detinjstvo i komšiluk i odrastanje. Postojani je svedok naših života i epicentar skromnog, ali udobnog življenja njenih mnogobrojnih ukućana. Do dana današnjeg, Dugačka je bila i ostala naše trajno mesto okupljanja, bez obzira da li se radi o nekadašnjim ili sadašnjim stanarima ove zgrade.

Sa svojih jedanaest ulaza i isto toliko spratova, Dugačka je autoritativno dominirala okolinom koju su većma činile male kockaste petospratnice, načičkane oko zelenih površina i betonskih igrališta za fucu i basket. U prošlosti je, recimo, imala čak tri prehrambene prodavnice, pravu konkurenciju u malom, a „Smederevka“, „Slavija“ i „Gorica“ takmičile su se za naklonost kupaca u već poznom jugoslovenskom društvu.

U toj zgradi, sećam se, bila je i auto-škola „Crveni signal“, zatim radnja slovenačkog tekstilnog preduzeća „Induplati“, a omalena poslovnica Pošte – koja je i danas tu – izgleda potpuno isto kao i pre 40 godina. Retro look bila bi danas adekvatnija kovanica za ovu „vremensku kapsulu“ srpskog

PTT-a. Vredi spomenuti i da je nekadašnji pionir novih tehnologija na ovim prostorima, danas pomalo zaboravljeni „Bel padžet“, svoje kancelarije imao baš u Dugačkoj zgradi.

Odatle su njena bezbrojna deca svakog jutra ili nakon ručka, već kako je nalagala smena, kretala u školu. Kasnije, pošto bi se umorni roditelji vraćali sa posla, okruženje oko zgrade natrpano ukrasnim žardinjerama i klupicama namah bi se pretvorilo u ogromnu igraonicu. Dečija vriska i graja orile bi se do kasnih večernjih sati. A noću, uz terciranje prigušenog uličnog osvetljenja, naša Dugačka svetlucala bi vividnim sjajem uzrokovanim odbleskom nebrojenih upaljenih sijalica i televizora iz domova njenih stanara.

Danas se u neposrednom okruženju ovog dugačkog betonskog zdanja nalazi tržni centar „Merkator“. Tu je i Beogradska (pardon, „Štark“) arena, a brojne stambene i poslovne zgrade koje su nicale u tom delu Novog Beograda potpuno su izmenile panoramu bloka. U vreme dok smo kao klinci vitlali tim krajem, oko nas je bio pravi brisani prostor, a dokle god je pogled dopirao, prostirale su se ogromne zelenkasto-sive površine od zemlje i peska, na kojima smo brali divlje trske i bambuse, hvatali guštere i žabe i palili „logorske“ vatre. Ove ravne poljane i peščare postaće u budućnosti veoma atraktivne i skupe parcele građevinskog zemljišta. Njihov reljef će docnije izbrazdati sasvim nove ulice i bulevari zatrpani automobilima, koji se polako kreću tokom jutarnjeg i popodnevnog saobraćajnog špica.

Davnih godina, kada je potpisnik ovih redova još bio dete, postojala je nevidljiva granica „iscrtana“ otprilike tačno na polovini zgrade, pa je važilo nepisano pravilo po kome su se deca međusobno družila samo sa onima iz svoje „polovine“ Dugačke. Zimi, pak, kada bi napadao veliki sneg, brežuljci atomskih skloništa u njenoj blizini poslužili bi za svakojake zimske igrarije. Među decom bi tada zavladao pravi takmičarski duh, a najpre oko toga čija polovina zgrade ima bolje i brže staze za sankanje. S vremenom je, naravno, dolazilo do mešanja ekipa, pa je i zgrada postala jedno veliko, zajedničko dvorište.

Ovaj prepoznatljivi betonski toponim iz Bloka 30 ima i svog „dvojnika“ u neposrednoj blizini – mi smo je neformalno zvali „Druga Dugačka“. Iako bi ljudima koji dolaze sa strane možda delovalo da zgrade veoma liče, ove dve višespratnice zapravo imaju svoje izražene specifičnosti koje ih čine zasebnim i „autonomnim“ urbanim celinama. Dugačka o kojoj pričam svoj nezamenljivi šarm i „lakoću postojanja“ kroz decenije duguje kvalitetnom betonu i čeliku od kojih je sazidana, ali pre svega onoj živoj energiji svojih bezbrojnih stanara koji je smatraju istinskim domom.