Dokle tako

„I dooo-kle, tako“ – rapavi Čorbin glas, pomešan sa Bajaginim, Đuleta Van Goga ili čijim već, odjekivao mi je u mislima dok sam samo sat i po-dva posle fenomenalnog ručka u turskom restoranu, poručivao večeru – raviole sa spanaćem, prelivene sosom od tartufa. Baš taj refren, praćen klasičnim rokerskim rifom, izazivao je nekakav samoironičan podsmeh kada bi ga neko tokom bombardovanja otpevao u „Sir Johnu“, džez klubu koji je definitivno bio najbolje sklonište u istoriji bombardovanja. Smejurija je, valjda, bila u histeričnoj činjenici da se rok muzičari, koji bi po definiciji trebalo da budu protiv svakog sistema, moraju svrstati uz njega, a protiv države koja je postojbina roka i njegovih preteča džeza i bluza, da je u tom trenutku to sasvim u redu, u, rekoh, histeričnoj činjenici da nas podjednako nervira i što nas bombarduju i što imamo zajedničkog neprijatelja sa njima, i što su naši rokeri tako naivni i tako se nisko, dnevnopolitički srozavaju i, uostalom, svi koji su bili istovremeno i protiv Miloševića i protiv bombardovanja, setiće se tog osećanja za koje je meni, kažem, jedan od izraza bio upravo pomenuti refren.

E, sad – otkud baš on da mi zvoni u glavi dok jedem domaće zamešane raviole sa tartufima, usred Tirane, u restoranu gde na ulazu stoje fotografije znamenitih gostiju, uključiv Klintona i Andreotija, i dok cokćem jezikom (praveći se da znam šta radim, mada sam u stvari po stoti put pokušavao da provalim ima li ikakvog smisla u tom coktanju ili je u pitanju čisto foliranje, koje niko ne sme da prizna) probajući izvrsno italijansko vino? Psihoanalizirajući sebe, zaključio sam – paralelizam koji mi je zasvirao refren je u toj dvojnosti osećanja. Istovremeno sam, naime, apsolutno uživao u svakom zalogaju, posle predjela – rikule sa mocarelom i listićima parmezana, uz domaći hleb („Kod nas u Albaniji jako je važan hleb“, objašnjava ponosno Remzi, a ja shvatam da jeste tako, inače ne bi bio tako izvrstan) i bio sit, presit – najeden i prejeden.

Rekoh, nema ni dva sata kako sam ručak „Kod Efendije“, jednom od dva turska restorana u Tirani, završio desertom – tufahijom koja je kuvana u narovoj vodi, pa je spoljni deo jabuke primio crvenkastu boju i kiselkast ukus nara. Rafinman je, shvatio sam to, ključna reč u turskoj kuhinji. Nije ni čudo, uostalom – vekovima su bili imperija, pa su imali vremena za dekadenciju, osnov rafiniranosti, bez koje, opet, nema dobre kuhinje. Uostalom, kafa i ratluk – za stvaranje te kombinacije snage i harmonije suprotnosti treba zaista da postoji veoma definisan civilizacijski osnov – pa baklave, tulumbe i sve što uz to ide, uključiv nargile i ono poznato „Svima hašiša!“ iz Banović Strahinje, na čemu je uvek insistrirao jedan moj stari prijatelj, sve su to turski hedonistički rituali. Mislili bismo da poznajemo tursku kuhinju. Iskustvo iz „Efendije“ kaže – taman koliko i meksičku, ukoliko to znanje zasnivamo na kuvanom kukuruzu i čipsu iz samoposluge sa domaćim kečapom. A efendija je, kada je čuo da na ručak dolazi neki Srbin, sa petoro Albanaca – spremio, kako je sam rekao – „posebnu kombinaciju, sa slovenskim elementima“. Nemam pojma koji su to „slovenski elementi“ – on je za primer naveo borovnice koje je ubacio u jednu salatu – znam da je išlo predjelo, sačinjeno od dvadesetak tanjirića ko zna čega, ali nečega jako ukusno izmešanog, pa potom prvo jelo – burek, koji izgledom i ukusom podseća na ono što mi zovemo burekom taman koliko i naš burek na „pancakes“, što bismo mi totalno pogrešno preveli sa američke palačinke. Pokušao sam da nagovorim Remzija da ga proba, pa makar i umro – on ima nesvakidašnju alegriju na sir. Nije probao, a ja mislim da ima zašto da mu bude žao. Glavno jelo – kockice bifteka na nekoj vrsti krem-sira i ćuftice, prelivene gustim sosom od paradajza, bosiljka, belog luka, vina i maslinovog ulja, kojim se Albanci ponose kao najboljim domaćim proizvodom i uvereni su da je bolji od italijanskog i španskog. Za laika poput mene, teško je da presudi – to njihovo ulje deluje savršeno, al’ ne tvrdim da nema boljeg.

Zaista. „Dooo-kle tako“, mislio sam uz one tartufe o večeri prethodnog dana, posle šnicle od gofa („Kako ne znaš šta je gof, pa i kod nas ga tako zovu,“ kaže mi Štef, al’ lako je njemu da zna kako se zove koja jadranska riba, kad polovinu svake godine živi u Opatiji – za mene je to uvek bila „ona riba što liči na omanju tunu“), šnicle koja je stigla posle zaista uzbudljivo jarkozelenog aperitiva, jake i mirisne rakije – dudovače. A na domaći parfe od lešnika u četvrtom restoranu išli smo dva puta – toliko je bio fenomenalan.

A poseta Tirani je došla neposredno posle boravka na Zlatiboru – tri dana, gde sam dva puta jeo u izvesnoj Kolibi – kafani koja miriše na kiseli kupus sa suvim mesom, koji se krčka na vatri satima, i sa kojim sam uspeo da se izborim taktički pažljivo, pa sam izvojevao besprekornu pobedu deljenjem porcije teletine ispod sača sa Ognjenom. Kakvoći, mekoti, mirisima, ukusima i drugim nadražajima nemam prostora da ovde više posvetim ni slova, osim jedne reči – fenomenalno, jer je vrhunac ipak bio – Mačkat.

Koliko me nije sramota da priznam da po vinu cokćem bezveze, toliko me je sram što sam Mačkat tek sada spoznao. Selo je to, desetak kilometara od glavnog puta. Kada se uđe, sa leve strane su seoske kuće, sa desne – nekoliko kafana, jedna do druge. Gomile automobila, svih mogućih registracija iz cele bivše Jugoslavije. A, smisleno je jesti isključivo jagnjetinu. Pečenje, naravno. U Srbiji rafiniranost nije jača strana, mi smo ipak bili raja, ide se na jednostavne, izvorne, jasne vrednosti, što jagnjeće pečenje svakako jeste. Klasično: „ne može da se žvaće – topi se u ustima“, mlako, taman kako treba, svakako meso koje je samo pre par sati trčalo po zlatiborskim pašnjacima, uvek sveže, jer stalna gužva obesmišljava potrebu postojanja frižidera u tamošnjoj kuhinji. Znalci kažu da u sadašnjoj državi samo na još dva mesta ima tako dobre jagnjetine – u nekoj kafani iznad Bora i negde tamo, u planinama između Bara i Ulcinja. Ne znam, možda postoje još ta dva podjednako dobra mesta – bolja teorijski ne mogu da budu.

I stvarno – dokle tako, od pustog nabrajanja ne stiže se čak ni da se opiše makar osećaj blagoutrobija, koji se rađao sa bilo kojim od ovih zalogaja.