Dnevnik

Nikad nisam pisao dnevnik. Mislio sam da je to zanimacija uštirkanih devojčuraka nestrpljivih da udome svoje brbljive zanose, latice osećanja koje će se prebrzo osušiti. U meni je, tokom tih godina, vlast često prelazila iz ruke u ruku. Svrgnuti tirani i vatreni odmetnici menjali su mesta. I nikom nije palo na pamet da zapiše nešto o tim prevratima. A u našem malom stanu, ruku na srce, nije ni bilo skrovitih kutaka neophodnih za tajni život lakovanih sveščica.

Godine su bežale kao crne bube pred šamarima svetla. Nemarnost prema vlastitom životu nije me sprečavala da radoznalo zavirim u tuđe, naoko zanimljivije! Tako sam saznao da su prvi dnevnici nastali pre par stotina godina. Pišu ih, pod roditeljskim nadzorom, devojčice – radi upijanja jasnih misli i moralnih vrednosti. Već u renesansno doba dnevnik postaje popularna forma za sve one kojima je sudbina primakla pero, mastilo i prstohvat dokolice. U raznim prilikama roditelji podstiču pisanje dnevnika – želeći da izbegnu kuluk svakodnevnog vaspitanja i usput se nadajući da će imati tajni uvid u dečje misli. Danas bi takva zamisao pala u vodu. Klinci su zaneti borealnom svetlošću monitora (ključaonica novog, vrlog doba) i ne pada im na pamet ni da misle, a kamoli da koješta piskaraju. Đavolski je teško upecati na papir par svakidašnjih jadikovki. M.K. dobro primećuje da je jednostavnije opisati povest svetskog stradanja nego „cviljenje zarđalih šarki na porodičnim vratima“.

Nekad je rešeto kojim se zahvata preširoko. Luj XVI je, recimo, na dan pada Bastilje, vrativši se umoran iz lova, u svoj dnevnik pribeležio samo jednu reč: „Ništa“.

I bi (krvavo) svašta…

Najviše zadovoljstva u tekstu našao sam čitajući opaske Franca Kafke i Vitolda Gombroviča. Iznenadio me je i ratni dnevnik kralja Petra I. Čovek bi očekivao detaljne analize bitaka, opise besanih noći nad mrljavim štapskim kartama, citate vojnih stratega… Da se razumemo, ima i toga, ali tek u naznakama (u malim zagradama). Mnogo češće kralj brine da li mu je stigao „aparat za čujenje“, notira prve zrele lubenice, poručuje ovčetinu za gardu, prebraja svoje vunene čarape i epoletuške, isprobava vodice za usta i traži drugo odelo, „malo otvorenije žućkasto“. A možda nam je i trebalo više takve trezvenosti u opštoj stupidnoj mitomaniji koja je obeležila sve naše krize.

Do sada sam, inače, čitao samo dva dnevnika u rukopisu. Prvi je do mene stizao poštom i bio neka vrsta ljubavne odmazde. Devojka iz drugog grada par godina mi je, kad god bi pronašla novog momka, slala prepise svog dnevnika. Sećam se da sam te isečke čitao sa većom ravnodušnošću (često i u društvu) nego što je lukavom osvetom priželjkivano.

Drugi dnevnik smestio se u slučajno pronađene beležnice mog teče – državnog lugara Cazinske krajine. U te jednoobrazne zelene sveske on je tefterio važne podatke do kojih je, na terenskim lutanjima, dolazio. Tu su se mogli naći spiskovi svih drvokradica tog pitomog, a lopovskog kraja. I danas mi u ušima zvoni ime vremešne nene Đulzulejme, koja je sekiricom, suvarak po suvarak, sa sinovima, raskrčila pola šume. Voleo sam da čitam tajanstvena imena tih sela (Arapuša, Krnjeuša, Kulen Vakuf, Ljusina, Bužim, Ćoralići, Konjodor, Podzvizd…), koja su u meni budila slatku, nepoznatu jezu. Tetak je pedantno vodio evidenciju i o vučjim jazbinama, rakijskim kazanima i pažnje željnim hanumicama što savijaju (bezbeli) dobre pite-krompiruše…

U međuvremenu dnevnici su se otuđili od pustog naroda (stoke grdne, što reče Selim vezir) i postali zabava elita. Vode ih, prepisujući famozne službene beleške, dvanaesti sekretari ambasada, ražalovani čizmaši i izlapeli bivši pregovarači. Oni kljucaju svoja zrnca iskrenosti na bunjištu minulih događaja. Zanimljivo, mnogi od njih, dok su na vlasti, negde zature moral, zdrav razum i trezvene procene, pa ih se sete naknadno, kada je već kasno. Tako nas ti patuljasti p(oli)tičari dva puta prevedu žedne preko vode!

Ali, o čemu bih ja posvedočio da sam protekle nedelje zašiljio novinarsko perce? Zaslužuju li uopšte te nedoumivene misli da se zašepure u nekom dnevniku? Ti zapisi bili bi nakljukani politikom i protiv moje volje. Tako je to u svetu u kome neki s lakoćom dolaze do svih blagodeti, a drugi jedva i do daha (V.P.). Morao bih pomenuti vapaje zemlje koja se rastače i obrušava zato što je novopridošli Demon (izbegavši Filaretovo kandilo) uzburkao podzemni svet. Našla bi se i pokoja o predsedniku-kicošu koji se, sve pazeći da ne isprlja cipele, izvinio zbog pogroma peradi i panike među ljudima. (Da sam ja preživeli petao, popio bih neku lekariju da narastem i sve nas na miru pozobao!)

Kako preskočiti i kratki udbaški vodvilj, te jaku rakiju gazda Mašana koja razvezuje jezik, a blokira um. Pa ćemo tako uskoro, ako Bog i dobar procenat dozvole, gledati Zetu na Stanford bridžu.

Pomenuo bih i štrajk glađu haških pritvorenika koje čuvari bude na svakih pola sata da bi predupredili kakav novi infarkt… A baš su siročići i junaci naši mirno spavali.

U mudrim mislima i fabuli oduvek sam oskudevao. Ove sedmice mogu pomenuti jedan ocvali bluz koncert na kome sam bio, noćnu protivpožarnu vežbu u školi (još jedan dokaz da nastavnici upražnjavaju bizarne rituale) i , konačno i stalno, ceđenje mojih finansija i nerava. Ako mi neko i zameri da sve bojim u crno, odgovoriću rečima moje mlađe kćeri kojima se pravda nakon bezrazložnog plača: „Ja samo tako dišem!“.

Kao što vidite, od ovog brašna ne da se bogzna šta umesiti. Ali, ja to bar priznajem! Stotine hiljada onih koji svoje dnevne paranoje ispisuju na internet blogovima nadajući se da će privući neku pažnju i postati slavni – nisu tako iskreni.

Branko Miljković je davno rekao da će poeziju svi pisati. Čini se, pogrešio je samo u jednom detalju!