Detektivi

Šta biste želeli da postanete kad porastete? Tako je otprilike glasilo pitanje koje je, pre nekoliko dana, učitelj postavio sinu jednog mog prijatelja. Klinac nije mnogo razmišljao. Njegov odgovor je bio kratak i odlučan, takoreći predsednički: „Sveta Marović!“

Ova anegdota podsetila me je na sve pismene zadatke koje smo pisali na času srpskog jezika. Pogotovo na one koji su nastajali kao odgovor na ovo zanimljivo pitanje. Devojčice su u tim radovima postajale učiteljice. Dečaci su postajali piloti. Devojčice su postajale balerine. Dečaci su postajali policajci. I tu leži zaplet! Ja sam oduvek verovao da sam rođen za detektiva.

Zbog toga gledam sve policijske drame. Po TV programima crvenim flomasterom podvlačim uzbudljive naslove. Od Poaroa do Hamera i nazad. Pogotovo volim one tropske detektivske zaplete. More, džip i lepe žene koje se na kraju zatreskaju u glavnog dasu. Tu me muči mali problem. Nemam maljave grudi. Detektiviranje u tropskim krajevima podrazumeva visoke temperature i džekiranje. Kad termometar pocrveni, kako da raskopčam par gornjih dugmića na košulji!? Beše mi ovo problem sve doskora. Gledao sam televizijsku emisiju u kojoj su rekli da je u modi depilacija maljavih grudi. Tako sam, eto, opet ušao u modu.

No, vratimo se na glavni trag. Među brojnim policijskim TV dramama, posebno me je obradovala serija Istražitelji iz Majamija, koja je počela da se emituje na Televiziji B92. Baš kao što u novinskoj najavi stoji, ona predstavlja pravu novost u ovom žanru. Negde u suštini serije krije se Poaro dramaturška tehnika: važnije je otkriti kako je to zločin izvršen nego po drumovima motati počinioce i snimati dugačke fizičke obračune kriminalaca i policajaca. Dakle, pre svega mozak, pa tek onda akcija. Glavni junak je inteligentni Kejn, nekadašnji detektiv za krvne delikte. Kejn predvodi grupu istražitelja: balističara, patologa, laboranata, i zajedno s njima istražuje zamršene slučajeve. Kejn, kog igra Dejvid Karuzo, zajedno sa svojim pomoćnicima, čiji su karakteri precizno isprofilisani, ulazi u lavirint najtežih zločina koristeći se najsavršenijim tehno pomagalima. Impresivna su oruđa koja stoje na raspolaganju Istražiteljima iz Majamija. To je prvi razlog zbog koga treba obratiti pažnju na ovaj serijal iz produkcije čuvene američke producentske kuće CBS.

E sad: iako Istražiteljima na raspolaganju stoje najsavršeniji policajski aparati, baš zbog toga što je u celoj priči najvažnije otkriti kako je zločin počinjen, kao i u pričama o Herkulu Poarou, primetno je da Majami policajci koriste tradicionalne policijske metode. Razmak između Poaroove i Kejnove ere jeste velik. Tehnologija u ovoj seriji pokazuje koliko je vremena prošlo. Ali, bez obzira na sav tehnološki inventar, kad se Kejn zamisli, onako kao Poaro, tajanstveno, kad ostane sam sa svojom logikom, jasno je da između njega i Herkula nema velike razlike.

To bi moglo da bude zanimljivo. Tehno era je ubrzala policijske TV i filmske drame, ali ovo jeste serija u kojoj se nove tehnologije nisu otelotvorile isključivo u uličnoj jurnjavi, pucnjavi i fizičkom obračunu.

Sve to govori da je Aleksander Mekol Smit bio u pravu! Smit je posac čudesnih romana-bestselera o Mmi Ramotsve. Ona je prodala stado koje joj je otac ostavio u amanet i, bez obzira na sve prijateljske savete, otvorila (prvu žensku) detektivsku agenciju u Bocvani. Sad rešava misterije po Africi. Mma ispravlja nepravde i dobro se zabavlja. To što se (na jedan sasvim drugačiji način) misteriozne priče događaju u Africi, posebnost je Smitovih knjiga. Teško je utvrditi šta Aleksander Mekol Smit bolje radi: da li lepše skicira svoju Afriku, ili karakteriše svoje čudno čudne junake. Mmine avanture se nastavljaju, jer vredni profesor redovno izbacuje nove nastavke i oni su uvek bestseler izdanja. To možda ne bi bilo čudno da je to jedini svet ovog pisca. Paralelno sa bestseler rekom, on piše još dva serijala čiji su glavni junaci isto tako egzotični kao i šarmantna detektivka Mma. A sad evo konačno i odgovora na pitanje u čemu je to ovaj zanimljivi pisac bio u pravu. U jednoj od knjiga o detektivki pokušava da definiše šta to detektiv mora da ima da bi bio pravi detektiv. Njegova junakinja nema tehno pomagala. Duhoviti su opisi njene kancelarije. Skromno… Sigurno je da joj ta pomagala nisu ni potrebna. Smit kaže da su dva glavna oruđa detektiva inteligencija i intuicija. I to je to. Ništa više. (Ja ću se do kraja ovog pasusa tešiti da sam intuitivan.)

Kako beše nekad? U svom medijskom priručniku Televizija (kod nas objavio Clio), poznati istoričar i teoretičar televizije Dejvid Mek Kvin piše istoriju policijskih serija. Nakon uvoda u kom povlači paralelu između ovog žanra i kaubojske serije iz koje popularne policajke nastaju, on piše o američkoj seriji „Potraga“ koja daleke 1951. godine počinje da se prikazuje na britanskoj televiziji. Imala je 300 epizoda, davala se gotovo devet godina, a bila navodno zasnovana na stvarnim zločinima iz kartoteke losanđeleske policije. Prva britanska detektivska serija zvala se Fabijan iz Skotland jarda. Robert Fabijan je bio elegantni Amer sa lulom koji je pomagao Skotland jardu u hvatanju kriminalaca. No, kako beleži Mek Kvin, najslavnija i najduže emitovana serija pedestih godina beše Dikson iz Dok Grina, koja je bila zasnovana na filmu Ulična lampa. Glavni lik bio je pozornik Džordž Dikson. Na samom početku svake epizode, Dikson je izranjao iz mraka londonskih ulica, kao umirujući lik koji zvižduće pesmicu „Možda zato što sam Londonac“…