Četiri skakaonice

Stari krstaški rat protiv podmuklih sila gravitacije uspešno je okončan, ima tome već stotinak godina. Pobednički. Helikopteri, avioni, baloni, padobrani, zmajevi, jedrilice i ine letelice označile su kraj ljudskih napora protiv stalne prikovanosti za najstabilniji od besonovskih pet večnih elemenata. Tako se uspelo u onome što jadnom Ikaru, sa sve njegovim krilima, nije pošlo za rukom.

Nakon što su, u za njih vrlo mučnim i tegobnim godinama, neposredno posle Drugog svetskog rata bili isključeni iz međunarodnih sportskih takmičenja, austrijski i nemački skakači ustanovili su poseban turnir, koji će kasnije postati tradicionalan. Turnir Četiri skakaonice prvi put je održan 1953. Brzo je postao nezaobilazna stanica svih koji nešto znače u ovom sportu. Ovo takmičenje se posebno boduje, a pobeda na njemu ima nezvaničnu težinu osvajanja olimpijskog zlata ili titule svetskog šampiona. Nezvaničnu stoga što se u ovom sportu organizuju i zvanični SP i OI. Turnir se otvara u nemačkom Oberstdorfu, 29. decembra, nastavlja u Garmisch-Partenkirchenu na sam dan nove godine, pa preko Innsbrucka (tamo je čak i Primož Ulaga pobeđivao!) četvrtog, zaključno s Bischofshofenom šestog januara; seli u Austriju. Ove godine će ljubitelje skijaških skokova dočekati nova, rekonstruisana 120-metarska skakaonica u Oberstdorfu („Schattenberg“) koja će moći da ugosti i svih 28.000 posmatrača.

Skakaonice mogu biti 70-metarske, 90-metarske ili 120-metarske (popularne „letaonice“). Cilj svakog takmičara je bezbedno sleteti na doletište, u okviru ograđenom s obe strane, po mogućnosti za koji metar duže od svog suparnika. Ni stil nije zanemarljiv, jer nosi bodove koji se ravnopravno računaju s dužinom skoka. Najviše bodova donosi pravilan doskok, tzv. telemark. Serije su dve i obe se računaju prilikom određivanja plasmana. Sudija koji ocenjuju tehniku leta obično ima pet. Glasovi takođe ravnopravni. Lepo vreme neophodno, navijači poželjni. Šlemovi na glavi skakača fakultativni. Skijaški skokovi su uvršteni u program Olimpijskih igara, od 1924. Neosporno najveće ime ovog sporta mogao je postati legendarni Finac Matti Nykanen, ali svojom zaslugom – nije. Tako je skupo platio nepromišljenost (pre)čestim zadržavanjima u dužim srdačnim i prijateljskim susretima s dobrom kapljicom.

Ako me sećanje dobro služi, ključni reformator modernih letova bio je Šveđanin Jan Bokloev. Prvi je ustanovio let s otvorenim skijama (tzv. „v“ stil), pomoću kojeg je dosezao daleko veće dužine od svojih protivnika. Međutim, to mu nije mnogo značilo, jer su ocene za stil zbog toga bile katastrofalne. Ipak, vrlo brzo su prednosti tog stila otkrili i ostali takmičari, pa je nešto kasnije on postao dominantan – više nije bilo oduzimanja bodova! Naš junak to nije dočekao, i kako to već s reformatorima, inovatorima i naprednjacima svake vrste obično i biva, Bokloev nije imao neke naročite vajde od svog pronalaska. Ali ostali jesu. Jašta. Revolucija jede svoju decu. S kroasanima ili bez njih.

Govoriti o predmetnoj sportskoj disciplini, a izostaviti najdražeg takmičara svakog istinskog ljubitelja ovog sporta bilo bi – van svake sumnje – nepojamno svetogrđe! Ko bi zaboravio taj vudialenovski lik, Eddiea Edwardsa, od milja nazvanog Eagle! Obično se smatra da masa voli pobednike. Hmm, bar u njegovom slučaju to nije bilo tačno! Teško bi bilo pronaći pravi izraz za onaj trenutak kada bi orao svojom pojavom obradovao prisutne. Možda bi reč ovacija bila najpribližniji verbalni opis za huk okupljenih koji bi se prolomio skakaonicom kada bi se ovaj takmičar na zaletištu pojavio, a potom i živ & zdrav u većinskom paketu akcija i doskočio. Britanski rekorder. Eddie Edwards. Svaki svoj nastup završavao je na više-nego-ubedljivom poslednjem mestu, i ama baš nikada se nije približio ni najbližem protivniku. Koji je imao čast da nastupa na OI, koji se čak pojavio u finskoj pesmi My name is Eddie, o kome se snima biografski film. Maskota, nego šta! I taj teret neko mora da ponese. I za to treba imati stila. Još tada je bilo jasno da je đavo odneo šalu. Više nema lakih protivnika. Danas svi idu na skakaonice.

I konačno, ono što se godinama, decenijama očekivalo – a od strane mnogih opravdano sumnjalo da će se ikada dogoditi – ipak se zbilo Zime Gospodnje 2001/2. Nagoveštaj se mogao primetiti već sezonu ranije, kada je Poljak Adam Malysz osvojio sva četiri turnira u prvim serijama. Sven Hannawald u velikom stilu odnosi pobede na sve četiri skakaonice u razmaku od desetak dana, čime i sebe i Turnir uvodi u legendu. Gde će počivati do daljnjeg. Jack pot.

I dok sav ostali normalan svet (što će reći: radnik, seljak i pošteni inteligent) uveliko uživa u blagodetima (ne)zasluženog odmora; u izabranom društvu dežurnih hitnih medicinskih ili policijskih službi, dokonih graničara, neumornih premijerligaša, zlih terorista i poštenih lopova, svake se zime pedesetak odvažnih penjača-na-četiri-brda okuplja na svom zbornom mestu. Nikakva prenemaganja onih koji ne mogu da se osmele ni da pogledaju panoramu s vrha skakaonice ne dolaze u obzir. Ako ste već odlučili da izdvojite neku sumu svom tur–operateru, novogodišnja destinacija je unapred poznata. Jer, Sartre veli da umetničko delo postoji samo kad ga gledaju, čitalac i stvaralac ga tek zajednički dovršavaju. Iako to možda s visina nebeskijeh može izgledati drugačije, stvar nije (samo) u letenju. Ima nešto i u pridržavanju krila.