Brisel

Nama poznat pre svega kao sedište Evropske komisije iz koje nam stižu poruke kojima tu i tamo – za sada bez nekog većeg uspeha – pokušavaju da nas dovedu u red. Ili još gore, ako pođemo u malo dalju prošlost, poznat i kao grad – za one koji imaju malo šire znanje o tome gde se koja institucija nalazi – u kome je sedište NATO-a, s kojim znamo u kakvim smo odnosima bili pre samo nekoliko godina… Stvari su to koje ga nimalo ne preporučuju za dalju elaboraciju. Greška…

Jer, osim što je grad jedne armije birokrata na koju ni tamo svi ne gledaju posebno blagonaklono – ali iz potpuno različitih razloga: zavist je, o, da, sveopšta pojava – Brisel je s druge strane grad koji ima mnogo interesantnog da pokaže onome ko se tamo zadesi i reši da ga bolje upozna. Pri tom, Brisel ima (ne)zasluženu reputaciju sivog grada u kome najčešće pada kiša. Sivilo je relativan pojam – ponekad Brisel zaista i jeste siv, često pada i kiša, ponekad je prati i onaj jak vetar sa Severnog mora kada kišobran mnogo ne vredi, vreme ume da se promeni i deset puta u toku dana; ali sve to zajedno zna i da ga učini privlačnim kada se dublje prodre u sve što nudi i kada sunce konačno izađe…

A među najboljim stvarima koje Brisel nudi svakako su restorani.

Vijetnamski Lotus bleu volim ne samo zato što ima dobru dalekoistočnu hranu po pristupačnim cenama već i zato što je to mesto neposredno u blizini Grand Placea, najpoznatijeg briselskog i možda evropskog trga, mesto gde možete prijatno da se osećate. Petnaestak stolova, tipično briselski malih, skromno uređenje, poneki ukras iz dalekih krajeva tek toliko da se zna o čemu je reč… Gazda, koji restoran drži desetak godina, poreklom je naravno Vijetnamac. Programer je koji radi u briselskoj policiji (!) i večeri provodi sa ženom koja komanduje u kuhinji i trojicom sinova i ćerkom, a svi zajedno služe nemali broj gostiju. Imao sam priliku i da odem u tu kuhinju, malu prostoriju u sredini u kojoj još tri žene srednjih godina poput mađioničara kuvaju, prže, seckaju, mešaju, aranžiraju hranu i uopšte rade sve ono što predstoji krajnjem činu služenja gostiju koji treba da zadovolji prvo njihove oči a potom i stomake. „Znate, žene koje kod nas rade“, naravno da su sve one Vijetnamke, „nisu navikle na prisustvo muškarca u kuhinji, i osećaju se neprijatno zbog vas“, rekla mi je uviđavno ali i odlučno ćerka vlasnika pošto sam ih posmatrao kako rade, i smetao im desetak minuta jedne večeri. U čemu je tajna brze usluge, koja je ovde zaista takva, postalo mi je odmah jasno gledajući ih kako vešto rade. Pikantna supa i piletina u kariju i kokosovom mleku u ogromnom četvrtastom tanjiru – moja omiljena jela – nastajala su tu pred mojim očima… Malo sam toga naučio za to kratko vreme, ali je porasla moja želja da nastavim da učim – iz knjiga u Beogradu…

Grčka Plaka je, opet, restoran potpuno drugačijeg podneblja, ali je takođe prilično visoko na mojoj listi omiljenih destinacija – još bliži Grand Placeu (što, naravno, nije baš važno, no jednostavno u Briselu je Grand Place centralna tačka od koje se sve meri), a pri tome je i jeftin, ako ne i jeftiniji… Giros, suvlaki, caciki i ostale majstorije grčke kuhinje, poznate s mnogobrojnih letovanja na Tasosu, Skijatosu ili Kefaloniji, ovde se prave možda i bolje nego kod kuće. I sam restoran odiše grčkom atmosferom: muzika je mešavina balkanske i maloazijske, zidovi su iscrtani prizorima sa Delfa, Krfa, Santorinija ili već nekog drugog ostrva (sa imenom i brojem mobilnog telefona njihovog autora ako poželite nešto takvo u svom stanu)… Ovde je i atmosfera, barem s one strane šanka, mediteranska – krupni, crnokosi muškarci tipično grčkog izgleda, uz vidno odsustvo žena, dozivanje prolaznika da svrate i probaju odličnu kuhinju, komentari i komplimenti upućeni pripadnicama lepšeg pola… „Giros maison“ je moje omiljeno jelo jer ima dobru kombinaciju različitih ukusa koji se mogu naći na jugu – od komada fete, sarmice u vinovom listu do obilne količine girosa, seckanog paradajza, krastavca, salate, kupusa i nekakvog božanstvenog preliva. To je prava kombinacija mesa i povrća koja uz pivo – ili recinu, naravno – ide tako dobro…

Najzad, L’alliance – restoran briselskog tipa koji, doduše, drže – Portugalci. Mladi bračni par se uspešno nosi sa posluživanjem, kontrolisanjem gostiju – mahom lokalnih ljubitelja kapljice – i praćenjem portugalskih programa na TV-u iznad dva flipera… Ova kafana je, zapravo, zvanično prijavljena samo za prodaju pića, kako mi je objašnjeno, ali na stolovima u zadnjem delu u odnosu na ulicu služi i hranu. Utočište je starijih i siromašnijih Briselaca, ali i ljudi iz kraja koji ne vole da kuvaju i ovde se svakodnevno hrane. Hrana je definitivno belgijska, ne samo po tome što uz svako jelo obavezno ide pomfrit već i po kombinacijama mesa i ribe, i po tradicionalnim jelima među kojima nalazim da je „blanquette de veau“, poznato zimsko jelo od ukuvane teletine u sosu s pečurkama, ubedljivo najbolje.

Ima još mnogo mesta koja bih mogao opisati ili preporučiti, gde se jede dobro, ili čak odlično, uz velik raspon cena, ponegde zaista vrtoglavih za naše pojmove. I različite kuhinje – od ruske, meksičke, kineske do tajlandske, italijanske ili indijske…

Zato, kada sledeći put čujete nekakvo ozbiljno saopštenje Saveta ministara, pokušajte da shvatite da se na samo nekoliko stotina metara od onih velikih konferencijskih sala nalazi interesantan svet malih restorana koji Brisel čine onim što on zapravo i jeste – privlačna mešavina starog i novog, lokalnog i kosmpolitskog…