Zločin bez kazne i kazna bez zločina

Preko deceniju Aleksandar Vučić konstantno sam konstruiše vanredna stanja iz kojih onda izlazi kao pobednik. Bilo je u tom periodu i pravih kriza: pandemija korona virusa, masovna ubistva u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju – tu se već predsednik Srbije nije snalazio baš najbolje, ali je nekako uspeo da ispliva iz svega. Priča o Litijumu je bila uzburkala strasti do te mere, da je vlast na kraju morala prividno da popusti da bi sprečila ozbiljnije potrese.

Saga o Belivuku ne spada u taj tip kriza, to je bila trzavica unutar sopstvenih redova. Baš kao i „Slučaj Jovanjica“, skandal nad skandalima koji, međutim, nije izazvao nikakvu pobunu javnosti, sveo se na kraju na politička i medijska prepucavanja dok nije upao u živo blato pravosudnog sistema.

Ni očigledna krađa glasova na vanrednim opštim izborim 17. decembra nije se pretvorila u dublju političku krizu, građani nisu bili zainteresovani da brane svoju izbornu volju.

Ništa više nije kao što je bilo

Tek je pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine izazvao pravu političku krizu koja ni nakon pola godine ne jenjava. Pod pritiskom protesta i blokada pala je Vlada Miloša Vučevića. Srbija se najkasnije od tada nalazi u neproglašenom vanrednom stanju.

Mada je protest koji je zahvatio srednje škole ugašen uskraćivanjem sredstava za život nastavnicima, univerziteti su i dalje blokirani, baš kao i Radio-televizija Srbije. Matricu finansijksog davljenja koja je dala rezultata u ukroćivanju nastavnika, vlast sada primenjuje na univerzitetske profesore i studente: nastavnom kadru su uskraćeni prihodi, redovnim studentima se preti da će ostati bez budžetskog finansiranja, stipendija, mesta u studentskim domovima – ako se pod hitno ne uspostavi nastava.

Prestanak blolade fakulteta bio bi jednak kapitulaciji akadmeskog dela pobunjenog društva koji bi vrlo verovatno doveo do toga da se izduva otpor režimu koji se raširio po celoj zemlji.

Predsednik Srbije otišao je i korak dalje u sejanju egzistenacijalnih strahova. Ako se nastavi sa blokadama neće biti povećanja plata i penzija, uzviknuo je preteći Vučić u sredu predveče na televiziji Pink. Ima da ne da pare milionima nezahvalnih građana ako nastave da ga javno ne vole, jer da blokaderi unišvaju fantastični srpski privredni napredak, pa ko njih podržava, taj je upregnut u rušanje države i ne zaslužuje državne pare.

U biti svih ovih problema je da zločini prolaze bez kazne, a kazne se izriču bez zločina. Smrt 16 ljudi u Novom Sadu prelila je bačvu nalivenu slučajevima bezakonja.

„Zna se ko je najjači“

Naprednjački politički sistem je konstruisan tako, da predsednik Srbije, kome je podređen, zapravo i nema drugu opciju nego da nastavi kao do sada – pa dokle stigne dok se sve ne uruši.

Procena je, za sada, da se u iziritiranom društvu ne primenjuje gola sila protiv „blokadera“ jer ne mogu da se sagledaju posledice koje bi mogla da izazove. Otuda potmula taktika masovne medijske obmane, pritiska na golu egzistenciju i pretnji odmazdom za neposlušnike.

Aleksandar Vučić je tako u sredu na Pinku zborio da će lično on insistirati na odgovornosti „zbog posledica prouzrokovanih blokadama“ u Srbiji i „razaranja zemlje“ u prethodnih šest meseci, te  da će država – dakle, da ne bude zabnune, on – izabrati trenutak kada će „haosu, nasilju i teroru doći kraj“, to jest kada će narediti da se blokade razbucaju policijskom silom.

„Niko od nas se ne raduje i niko od nas nije sadista pa da želi nekome da pokaže batinama ko je jači. Zna se ko je u državi najjači. Čekaćemo poslednji trenutak, a nadamo se da nikada tu silu nećemo morati da primenimo“, rekao je Vučić.

Ako prođe, prođe

Vidno povređen i uvređen što su ga studenti proglasili „nenadležnom predmetnom institucijom“, predsednik Republike sve češće ima potrebu da naglasi da je upravo on najnadležniji, da će on lično da rešava i ovo i ono i sve – on će da napiše i novi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju kojim će se budžetski novac namenjen pobunjenim državnim fakultetima prebacivati na privatne.

„Video sam koliko se više para trošilo od onoga što je potrebno. Mi smo fakultete finansirali kroz takozvane budžetske studente. Zašto bismo to davali onima koji ne žele da rade, koji ne žele da uče kada imamo ljude koji stvarno rade. Imamo mnogo dobrih privatnih fakulteta koji žele da rade“, rekao je Vučić.

Neće vala više studenti, profesori i rektori u blokadi „da maltretiraju Univerzitet i školstvo“, poručio je predsednik posve van svojih uglavnom protokolarnih ustavnih uvlašćenja. Imaće ti blokaderi „taman onoliko prava“ koliko im on bude dozvolio da imaju – evo vam vaša autonomiju Univerziteta, ali para ćete imati onoliko koliko budete zaradili i ni dinara više od toga. Pa se skikajte. U sumanotost ovog Vučićevog iskaza ne treba dublje ulaziti.

Smatrate me nenadležnim, poručuje predsednik Republike Srbije. E saćete da vidite koliko sam nenadležan kada većina u Skupštini Srbije bude izglasala sve što joj naredim da izglasa.

Spašavajući sopstvenu vlast Vučić na kub diže sve ono, što je na kraju krajeva izazvalo revolt tolikog broja građana i pre svih studenata – sve češće povlači poteze koji mogu da prođu samo u bespravnoj državi.

Poručuje da će i nadalje zločini prolaziti bez kazne, a kazne biti izricane bez zločina, po njegovom nahođenju. Pa ako prođe, prođe.

Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije

U svemu tome Vučić može da računa na svesrdnu podršku patrijarha srpskog Porfirija.

Pa mu se i javno na tome zahvalio, kako je Negova srpska svetost lepo patrijarhu ruskom Kirilu i predsedniku Rusije Vladimiru Putinu objasnila da se u Srbiji po nalogu i sa novcem Zapada odvija „obojena revolucija“, ali da šanse nema da prođe.

Možda se i Putinu pohvalio da će napisati svetski bestseler kako je pobedio „obojenu revoluciju“, pa da i Vladmir Vladimirovič nešto nauči.