Režim je dovukao svoje pristalice u Ćacilend tokom studentskog protesta „Slavija, ti i ja“, ali ih je ovog puta sakrio od „neprijateljskih“ kamera. Za razliku od prethodnih naprednjačkih vašara, Božićnjeg seoceta i trodnevnog kobasičarskog patriotizma prošlog proleća, bili su zaključani u Pionirskom parku.
To je još jedan pokazatelj da vlast više ne sme napolje među narod. Ali i da većina ljudi koje šalju na službu i smene u Ćacilend – ne žele da ih vide prijatelji, rođaci i komšije. Srame se.
Baš jednog takvog videla sam 23. maja unutar Pionirskog parka. Sa koleginicom iz „Vremena“ sam uspela da uđem, i pored tvrdog obezbeđenja. Promakle smo im jer su za Anom Brbanić stigli i državni tablodi. Kolege iz „Mašine“ i „Kompasa“ su sprečili da uđu, ali nas su spazili kada smo već bile na tlu Ćacilenda, pa verovatno nisu znali šta da rade sa nama.
I baš dok smo pokušavale da se sklonimo od Brnabićkine svite i procunjamo okolo, spazila sam ga – komšiju iz kraja, sa kojim provodim skoro svaki dan u parku.
Ova informacija mi je u svom punom značenju došla do svesti tek nekoliko dana nakon protesta. Kao da sam je potisla. Videla sam ga u Ćacilendu, ali sam morala da radim i otišla sam odatle, nisam mu se javila, a i šta bih mu tu rekla?
Ćaci koji mi čuva dete
Oboje imamo malu decu istog uzrasta, pa ih izmaramo od jednog do drugog parka u bloku. Ne družimo se aktivno, ali znam ime njegovog deteta i on zna kao se zove moj sin. Pričuva mi nekad dete da se javim na telefon ili ga uhvati ako vidi da pada sa penjalice. Ništa posebno, slično svi funkcinišu u našem naselju.
Ali, ovo sad za mene sve kompletno menja. Čovek je bio među sto-dvesta onih koji su pristali da dođu na dan ogromnog studentskog protesta i budu deo čete za provokaciju protivnika režima i slikanje za režimske medije. Da li je neki sitni službenik u opštini kome treba posao ili naprednjak visoko na listi, nebitno je.
Shvatih u trenutku da mi dete, koliko god to bilo banalno, povremeno čuva ćaci. Uhvatile su me sulude misli.
Osvesti se, čoveče
Nije bilo poente niti bezbedno da mu na licu mesta išta govorim, ali ovo popodne, kad ga vidim u parku, ima da mu kažem. Da sam ga videla tamo – i da mora da se osvesti. Da daje glas i život za korupciju, srušene živote pod nadstrešnicom i hiljade pocepanih glava, da njegovi lupaju o pod ljude i prete silovanjem u garaži Vlade Srbije. Da sav novac koji je dobio, pa verovatno i onaj za dnevnicu u Ćacilendu, dolazi od dila sa kriminalcima i zataškavanja zločina.
Da će i njegov sin, ako tako nastavi, živeti isto – na bednoj nadnici, hraneći nasilje i mržnju, puneći džepove mimo zakona. U zemlji u kojoj se gube životi, a tada možda niko neće biti tu da ga pridrži da ne padne još dublje.
Kao što treba da „glasamo novčanikom“ i pazarimo kod ljudi koji ne uzdižu finansijski ovaj okoreli režim, tako treba i prokazati ljude koji ga fizički osnažuju. Nek sa njim razgovara ceo blok, nek se svaki dan smenjuju ljudi, nek oseti da je zajednici bitan i da može da ga oslobodi.
Razgovor koji (ne)vredi
Neko bi rekao da sa tim ljudima ne treba porazgovarati. Jer, ovaj čovek živi skoro isti život kao ja ali je svesno odabrao Aleksandra Vučića i ceo njegov paket. Rekli bi da se za te ljude ne vredi boriti, jedino protiv njih, jer oni su kor režima, ono što ga hrani i podupire odozdo.
Ali to nije ispravan put. Ko god ima priliku, treba da je iskoristi da probuši sistem, da prodre unutra, da založi svoje živce na neprijatne razgovore. Da im kaže da se osveste i vrate u zajednicu ljudi kojima je stalo do vladavine prava. Jedino tako će kula koja drži režim pasti. A ovi ljudi će se spasiti.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
