Reporterke „Vremena” u Ćacilendu: Vašar, jezivi likovi, Brnabić i topovski udari

Satima je obezbeđenje Ćacilenda, dok se u subotu, 23. maja, održavao studentski protest na Slaviji, „filtriralo“ ljude koji ulaze.

Svima su tražili lozinku, a „sezama se otvarao“ kada bi pristalice režima izgovorile – ime mesnog odbora iz koga su. Jednoj od dve reporterke „Vremena” ranije tog dana nije bilo dozvoljeno da uđe, jer „nije pozvana”.

Ipak, oko 19 časova, usledilo je masovno komešanje na samom ulazu, a policija je krenula da se pregrupiše. Došla je predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, u pratnji režimskih tabloida i glumice Lidije Vukićević.

Brnabić je okružio, kako već to biva sa političarima, čopor novinara, usledila je spontana „radna“ gužva. Predsednica Skupštine je grlila ljude u Ćacilendu, neki su se trudili makar samo da je pipnu, a mnogi su se oduševili Lidijom Vukićević, „kragnirali“ je iz milošte i hvatali je za selfi.

To su iskoristile i reporterke „Vremena” da se sa njima prošvercuju u zabranjenu zonu okupiranog Pionirskog parka.

Foto: Vreme

Neželjeni ulazak „blokaderki novinarki”

Obezbeđenju ulazak neželjenih reporterki nije promakao, pogotovo što smo nosile žute prsluke sa pres oznakom. Jedan muškarac jednoj od nas gleda u telefon, dok piše kolegama s posla. Pitamo ga što joj zuri u telefon, na šta on odgovara „ti si novinarka, mogu to da radim“.

Nekoliko trenutaka kasnije, nekome govori kako smo nas dve „blokaderke novinarke” i kako smo im promakle.

„Je*i ga, šta sad”, odgovara drugi. Pita iz kog smo medija, odgovaramo da smo novinarke „Vremena” i nastavljamo.

Prepoznajemo ga. Čuvao je ulaz u Ćacilend u danu kada je pred Skupštinom postavljano Božićno seoce. Tada nas nije pustio da uđemo.

Kobaje, šećerna vuna i poleganje

Dok većina novinara snima Brnabić i prati je u stopu, mi se provlačimo dalje kroz park.

Tu je vašarska atmosfera, mada ljudi nisu baš razdragani. Mahom ćute i tumaraju naokolo. Dok tutnji muzika, čeka se pred štandovima s hranom – ima roštilja, palačinki, šećerne vune, od pića smo videle samo vodu.

Čujemo da se ljudi masovno raspituju gde nešto mogu da nađu. Proširila se vest da ima i belog mesa, ali niko ne zna na kom tačno štandu. Okolo su suncobrani sa oznakom „AV”, cisterne sa vodom i hladnjača su oblepljene nalepnicom „Srbija pobeđuje“, a bandere porukama „štrokaderi” i „ispumpavanje”.

Pokušavamo da se proguramo do pljeskavica i kobasica, da bismo fotografisale, ali narod je tvrd. Uspostavljen je jasan red, iako je sve besplatno.

„Pusti je, bre, na tvoje mesto. Vidiš da hoće samo da slika“, kaže jedan u redu muškarcu koji je sledeći za kobasicu. „Čim slika, pomeriće se.“

Tako je i bilo i red se nastavio bez problema.

Već je predveče, ali je tokom dana bila jaka žega. Mnogi su u Ćacilend stigli tek tada, pa su se verovatno umorili. Neki sede na travi, a mnogi pod drvetom, u dubokom hladu. Nije bilo dovoljno stolica pa su se smestili na drvene palete, a na njih stavili karton. Razgovara se o običnim stvarima, šta ima novo i kako je na poslu. Neki su pomenuli „Informer“ i kako im je olakšalo kada je startovala televizija da ne idu stalno na trafiku.

Na jednom mestu se igra odbojka, a neki ljudi jednostavno samo hodaju i unezvereno gledaju.

Gužva je bila velika

Žega i beg

Mladi i lopta

Palačinke su se masovno pravile

Red za kobasice bio je poveliki

Mnogi su odmarali

Šećernu vunu su uzimali i stariji

U hladu je bilo najlakše

Bilo je dovoljno hrane

Trnci po telu i presečen dah

Pomisao da smo kročile na za većinu „zabranjenu teritoriju” profesionalno nam stvara dobar osećaj, jer konačno možemo da vidim kako skup izgleda iznutra, ali nas telom prolazi i jeza.

Ipak, kako napredujemo prema zgradi Predsedništva i obodu parka, drugačije je. Tu su „opasni“ tipovi. Ne stoje svi zajedno na jednom mestu, u masi su, ali smo njihove poglede osetili na sopstvenoj koži u sekundi. To su oni kojih ti zastane dah.

Grupa mišićavih stoji pored šipki, u delu u kojem su se nekada igrala deca u Pionirskom parku. Oni krupni, verovatno iz privatnog obezbeđenja režima, batinaši koji su mesecima na ulici i u Ćacilendu, mirni su, slabo pričaju međusobno. Neki su nam se blago nasmejali. Pogledali bi nas i zadržali taj pogled nekoliko sekundi. Mi smo ga mahom prve spuštale i udaljavale se. Nisu nas maltretirali, niti nam prilazili.

Oni sitni klinci, moguće navijači, brzo su se kretali i međusobno domunđavali kada nas vide. Šta da urade, da li da nas sklanjaju? Ipak, odustajali bi. Kao da ni sami nisu tačno znali šta da urade. Kao i da su se oni pomalo nas pribojavali. Nisu nas očekivali usred Ćacilenda, nisu dobili nikakve instrukcije šta da rade u takvom slučaju.

Konsultovale smo se, da li da skinemo pres prsluke, ali smo odmah shvatile – ti prsluci nas zapravo štite.

Krenulo je

Dok narodnjaci trešte, prošlo je 20 časova, a čuju se prvi topovski udari. Odlazimo do ograde kako bismo videle šta se događa. Ljudi masovno hodaju Ulicom kralja Milana ka Terazijama – protest na Slaviji je završen. Vide se zapaljene baklje, čuje se i naredni topovski udar, pa onda još jedan.

„Jao nemojte sad, čekajte da pojedem pa ih onda tucite“, kaže jedan od posetitelja Ćacilenda, sa ustima punim pljeskavice.

Počinje da tutnji sa svih strana parka, kao da je neko pritisnuo START dugme. Kasnije ćemo videti da je sukob maskiranih demonstranata i kordona policije u punoj opremi za razbijanje demonstracija izgledao u najmanju ruku – čudno. Počeo je, kao i ranijih puta, po okončanju studentskog protesta.

Masa u parku se komeša, policija pojačava kordon, a zatim neko izgovara svima da idu dublje u park. I mi dobijamo istu komandu, ne daju nam da izađemo u Kralja Milana. Probijamo se nazad kroz park pokušavajući da shvatimo šta se dešava.

Odjednom postaje još napetije, pogledi na našim prslucima još su češći i duže se zadržavaju. Zaista osećamo da smo na neprijateljskoj teritoriji.

Ubrzo izlazimo iz parka, trudimo se da idemo „glavnim“ putem, jer se po neosvetljenim mestima grupišu momci, a već polako pada mrak.

Napolju je mnogo više policije, a kordoni kreću da trče ka Takovskoj i dalje ka Pravnom fakultetu. Simultano se na više strana dešavaju incidenti.

Ispred nas kreću prva hapšenja, a u Ćacilend više niko ne može da uđe.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!