Kada su konačno shvatili da niko neće doći da ih zaštiti od naprednjačkih falangi sa isukanim palicama, građani koji protestuju protiv režima okrenuli su se jedinom što im je preostalo: da se sami brane
„Pomerite se od kontejnera“, viče maskirani mladić demonstrantima pre nego što ga obori i zapali. Teški letnji vazduh meša se sa mirisom dima i suzavca koji razvlači vetar. Stotine ljudi poslušno se pomera u stranu, a jedna grupica pritrčava u pomoć. Obaraju se i žardinjere.
Petak je, 15. avgust, a samo nekoliko minuta ranije stampedo ljudi pojurio je iz Nemanjine ulice, preko Slavije pa sve do Karađorđevog parka, poteran koordinisanom akcijom Žandarmerije i naprednjačkih batinaša naoružanih pirotehnikom i štanglama. Možda kordon Žandarmerije u punoj opremi za razbijanje demonstracija i ne bi bio dovoljan da rastera masu gnevnih ljudi da ih oni maskirani ljudi u crnim majicama nisu sve vreme gađali topovskim udarima.
Ni demonstranti više ne ostaju dužni. Pirotehnika je letela sa obe strane. Nekoliko mladića kasnije se fotografisalo sa šititovima Žandarmerije koje su zaplenili.
Posle kratkog predaha počinje jurnjava sa policijom po uskim vračarskim ulicama. Demonstranti pokušavaju da alterntivnim putevima stignu do Pravnog fakulteta, gde je stacionirana druga grupa, ali u jednom trenutku stiže vest: blokada kod Pravnog je probijena. Ruta se menja i kolona ljudi kreće ka Vukovom spomeniku.
Uspavanim Vračarom odjekuje „Aco, Šiptare!“. Na svakoj raskrsnici obaraju se kontejneri, u pokušaju da se kordoni policije uspore. Grupa mladića kreće se ispred kolone i proverava da li su obližnje ulice prazne.
Ipak, sve vreme je prisutan osećaj da bi ljudi sa palicama mogli da iskoče iz nekog mračnog ćoška i počnu da mlate koga stignu. I da je policija tu negde, znaju da im ne bi priskočila u pomoć. Naprotiv, mogu da očekuju da ih hvataju kao zečeve i premlate na mrtvo ime.
U svom haosu, koloni se stidljivo približava nekoliko automobila koji bi da prođu. Maskirani mladići razdvajaju kolonu i propuštaju vozila, vozači trube u znak podrške. Čim i poslednji automobil zamakne, na ulicu se izvlače kontejneri i kolona nastavlja dalje, dok u daljini odjekuju topovski udari.
Raspirivanje besa
Mesecima studenti pozivaju na nenasilne proteste i na pasivan otpor režimskoj represiji. U poslednjih mesec i po dana, međutim, štošta se promenilo: bolnice – neretko zatvorske – pune se pretučenim studentima i građanima, kojima pritom na vrat bivaju natovarene optužbe za teška krivična dela. Predsednik države otvoreno poziva svoje pristalice na uličnu borbu protiv neistomišljenika, a naprednjaci na lokalu slušaju po službenoj dužnosti, pa pirotehničkim sredstvima i flašama punim zaleđene vode preko kordona policije gađaju demonstrante koji su im došli na prag. U pomoć im odnekud stižu nabildovane grupe spremne za tuču.
Sve to su razlozi za razbuktavanje gneva koji tinja li tinja još od 1. novembra prošle godine. Glavni uzrok za bes, međutim, poslednjih dana može da se traži u ponašanju policije.
Još od početka protesta mnogi se uzdaju u to da će se policajci u nekom trenutku postideti onoga što rade, baciti štitove i „preći na stranu naroda“. Naivna očekivanja, ispostaviće se.
Umesto toga, dešava se suprotno: policija je otrgnuta iz zakonskih okvira, organi javnog reda i mira pretvoreni su u privatno obebeđenje Srpske napredne stranke. Umesto da sprečava nasilje, policija radi u koordinaciji sa batinašima. Društvenim mrežama protutnjao je snimak policajca kako se srdačno konsultuje sa čovekom koji nosi fantomku, članovi specijalnih jedinica policije i u oni u civilu nemo gledaju prebijanja građana, studenata, pa i maloletnika i isuviše lako, često posve bezrazložno, u njima učestvuju.
Za to vreme, ministar policije Ivica Dačić zamuckujući izgovara unapred pripremljenu recitaciju o tome kako demonstranti brutalno kidišu na oklopljene policijske službenike, hapsi demonstrante kao na traci i uverava gledaoce Pinka i Informera da policija ne prekoračuje svoja ovlašćenja.
TV Informer zatim deli snimke uhapšenih demonstranata koji kleče na kolenima, okrenuti ka zidu, dok iza njih stoje pripadnici Interventne jedinice policije, a Dragan J. Vučićević likuje kako će „svi ti tako da prođu“.
„Ubačeni elementi“
U takvoj situaciji, teško da može da važi ona biblijska parola „ako te neko ošamari, ti mu okreni i drugi obraz“. Pošto je policija stavljena u zaštitu režima Aleksandra Vučića, a ne države, oni koji protestuju za pravnu državu odjednom su postali legitimne mete.
Dešavanja iz Vrbasa i Bačke Palanke od pre nekoliko dana u potpunosti su razbila mit o policiji koja „samo radi svoj posao“. Divljanje batinaša po Valjevu, lomljenje ljudi i lokala usred bela dana naočigled brojnih pripadnika policije, priča je za sebe.
Kada su konačno shvatili da niko neće doći da ih zaštiti od naprednjačkih falangi, studenti i građani koji protestuju protiv režima okrenuli su se jedinom što im je preostalo: samim sebima.
Zato više nije čudno videti demonstrante kako se sa štanglama zaleću u pravcu batinaša i kordona, ka njima guraju i pale kontejnere, vraćaju bačene suzavce u pravcu iz koga su došli ili lome prostorije Srpske napredne stranke u kojima vrebaju ljudi sa debelim kriminalnim dosijeima koji očekuju da će predsednik države da ih abolira ako nekog izlome, koji nemaju nikakav strah od pravnih posledica, jer ih štite policija i naprednjačka vlast.
Pre nekoliko meseci mnogi bi trubili da se radi o „ubačenim elementima“. Takvih, verovatno, ponegde i dalje ima – ukoliko se usude da budu okruženi hiljadama besnih neistomišljenika.
Ako ih i ima, ipak, oni su sada u debeloj manjini. To vidi svako ko se u proteklih nekoliko dana našao na ulicama Beograda, Novog Sada i drugih gradova širom Srbije. Više na protestima nema dece, nema ljubimaca, mladići i devojke dolaze maskirani maramama – s jedne strane, kako bi sakrili identitet, a sa druge da se zaštite od suzavca.
U petak uveče su građani sa Novog Beograda čekali Zemunce kako bi zajednički krenuli ka centru grada, gde se već okupila jedna grupa demonstranata. Grupa iz Zemuna opremljena za okršaj sa naprednjačkim paravojnim jedinicima i policajcima u opremi za razbijanje demonstracija koji ih štite, protutnjala je ulicama Novog Beograda i takvom silinom stigla do Kneza Miloša, da su se naprednjački batinaši za nekoliko sekundi pokupili i zatvorili u prostorije svoje stranke. Radije su prepustili žandarmima da se obračunaju sa njima.
Ko će koga da razbaca
„Da izvedem Kobre da ih razbacamo sve, ne bi trebalo šest-sedam sekundi“, rekao je o studentima u decembru prošle godine predsednik svih građana u „Ćirilici“.
I tada je ova izjava dočekana podsmehom, a osam meseci kasnije, nezamislivo je da Vučić ponovo sa onakvom samouverenošću izgovori ovakvu ili sličnu rečenicu. Mesecima predsednik Srbije proglašava pobedu nad „obojenom revolucijom“ i „teroristima“, priča o besu „druge strane“ kakvu „nikada u životu nije video“, preti, hapsi, etiketira, deli pomilovanja batinašima.
Sve je to, konačno, došlo na naplatu. Uzrok usijane atmosfere u društvu čuči na Andrićevom vencu. Vučić je stvari doveo do toga da su se miroljubivi studenti latili palica, štitova i šlemova da bi se odbranili od napada kriminalaca koje štiti policija, da bi se odbranili od toga da ih vucibatine u uniformama odvlače u garažu Vlade Srbije, vezuju, bacaju na pod, mlate, a njihovu koleginicu komandant JZO Marko Kričak šamara i preti da će da je siluje pred svima.
Ne treba preskočiti ni Ivicu Dačića, čoveka koji je odlučio da razori srpsku policiju i koji je doveo Socijalističku partiju Srbije (SPS) na ivicu opstanka ponašajući se kao šef obezbeđenja jedne druge stranke.
Za kraj, zakon nalaže da svaki policajac koji primeni silu na terenu pisanim putem hitno o tome obavesti nadležne, koji će zatim da razmatraju da li je došlo do upotrebe prekomerne sile.
Verujemo da će zakon biti dosledno primenjen – jednog dana.
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
