Potreba ili propaganda: Protiv koga se Vučić zapravo naoružava?

Najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će Srbija u narednih godinu i po dana udvostručiti vojne kapacitete ponovo je otvorila pitanje – od koga se to zemlja zapravo brani i koji su stvarni razlozi intenzivnog naoružavanja.

Na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost Vučić je poručio da je bezbednosna situacija u Svetu ozbiljno narušena, a posebno posle hapšenja predsednika Venecuele Nikolasa Madura, te da je za Srbiju posebno zabrinjavajuće dalje naoružavanje Prištine.

„Suprotno povelji UN i Rezoluciji 1244 u toku je naoružavanje Prištine. Ta je rezolucija defakto suspendovana, iako nije de jure od velikih zapadnih sila i pojedinih regionalnih igrača kao što je Turska. Ubrzano naoružavaju Prištinu, a posebnu pretnju bezbednosti, teritorijalnom integritetu i suverenitetu Republike Srbije predstavlja alijansa ili novostvoreni savez Prištine, Tirane i Zagreba”, rekao je Vučić.

Pa je ocenio da Srbija mora biti snažna kako bi sačuvala mir i odvratila potencijalne pretnje, ističući da mi nikada nikoga nećemo napasti, ali da mora biti spremna da se brani.

Takva retorika nije nova. Poslednjih godina, u javnim nastupima državnog vrha, bezbednosne pretnje se redovno ističu kao ključni argument za velike i često netransparentne vojne nabavke. Ipak, deo vojnih analitičara i stručne javnosti smatra da se iza ovih poruka kriju i drugi motivi.

Naoružavanje protiv sopstvenog naroda

Vojni analitičar Aleksandar Radić ocenjuje da je ključni problem ove vlasti – sopstveno stanovništvo, a ne realna spoljašnja vojna pretnja, pa kupovina složenih borbenih sistema predstavlja indirektno sredstvo političke kontrole.

„Kupovina takvih sistema od zemalja koje pružaju političku podršku vlastima u Srbiji jača poziciju režima. Opravdanje je uvek isto – predstavljanje neke stalne opasnosti. Na taj način se javno mnjenje anestezira i oblikuje stav da je naoružavanje nužno i u opštem interesu, dok se zapravo sve to radi za korist ove vlasti“, kaže Radić.

Podseća da se naoružanje u Srbiji uglavnom kupuje bez javnih tendera, što je presedan u regionu. Takva praksa omogućava direktne političke dogovore sa državama poput Francuske i Kine, a ranije i Rusije, bez jasne vojne analize i javne kontrole.

„Kupovina naoružanja vezana je zapravo za državne poslove i direktne pregovore sa ljudima koji su nosioci najviših nivoa odlučivanja u Francuskoj, Kini, i ranije u Rusiji”, kaže Radić.

Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić

Poruke za biračko telo

Osim toga, način komunikacije ovakvih poruka o vojnoj alijansi Prištine, Zagreba i Tirane namenjen je biračkom telu Srpske napredne stranke, smatra Radić.

„Stvara se atmosfera konstantne neposredne ratne opasnosti. Ne postavljaju se pitanja o motivima kupovine oružja, već se jednostavno poručuje: ‘oni nas napadaju’“, navodi on.

Kakve veze ima Maduro sa naoružavanjem Srbije?

Još jedno televizijsko izlaganje Vučića došlo je posle otmice predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge.

„Onda (Dragan J) Vučićević na televiziji objasni da su u Venecueli to uradili blokaderi i da oni skaču isto kao blokaderi u Srbiji”, kaže Radić, navodeći to kao još jedan primer da je jasno kome se predsednik obraća.

Kao problematično ocenjuje i to što se proces modernizacije Vojske Srbije sve češće izmešta iz okvira profesionalne vojne procene i pretvara u politički alat.

„U vojsci postoje ljudi koji to podržavaju iz pragmatičnih razloga, jer gledaju sopstvene pozicije. Takvi ljudi u vojsci neće analizirati poteze, jer im oni idu u prilog“, kaže Radić.

Dizanje panike

Obraćanje predsednika mnogi posmatraju i kao još jedan vid podizanja panike, smatra Radić.

U tom kontekstu, on podseća i na ranije slučajeve, poput čestih demonstracija vojne sile usmrenih ka Kosovu. „To je bio ritual koji se ponavljao svakih nekoliko meseci. Diže se panika, a ljudi brzo zaboravljaju“, ocenjuje on.

I dok vlast tvrdi da jačanje vojske služi očuvanju mira i stabilnosti, kritičari upozoravaju da se bez jasne strategije, transparentnosti i realne procene pretnji, postavlja pitanje da li se Srbija naoružava zbog spoljne opasnosti ili zbog unutrašnjih političkih potreba vlasti.