O deceniji kad se ovde dobro živelo

Ako ste 50+ a neko vas pita kako ste vi u vaše vreme uopšte i mogli da znate šta se nosi, sluša i gleda u svetu kad nije bilo interneta, vi ga uputite na knjigu „Dvadeset četiri hiljade poljubaca“ Frenčeske Rolandi. „Geopoetika“ ju je objavila prošle godine, ali može da se nađe u knjižarama.

Knjiga je studija o uticaju italijanske popularne kulture u Jugoslaviji u vreme one dobre decenije 1955-1965, napisana je čitljivo i zanimljivo kao da nije naučno štivo već recimo neki dokumentarac prepun primera o ljudima koji su imali sreću da na ovom mestu žive u ono vreme.

Mala napomena, ako neko ne zna: naslov knjige se odnosi na istoimenu italijansku pesmu „24 mile baci“ koju je 1961. godine otpevao Andrijano Ćelentano na festivalu San Remo koji je tada bio pojam nad pojmovima muzičke pop kulture. Pesma je osvojila drugo mesto, a važna je po istoriju festivala kao prva rok en rol pesma na tom takmičenju.

Zašto baš italijanska od svih drugih popularnih kultura? Pa zato što je posle Drugog svetskog rata, za zemlju samoupravnog socijalizma kakva je bila Jugoslavija,  Italija bila neposredni proizvođač i izvoznik zapadne popularne kulture i modela potrošačkog društva, prvi Zapad s kojim su se susretali Jugosloveni pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka.

Prve asocijacija  na to vreme su šoping, moda, muzika, film. Šoping u Trstu bio je potvrda u praksi  da je Jugoslavija otvorila granicu prema Italiji, simbol prohujalih vremena i blagostanja, u kojima su Jugosloveni, od portira do doktora nauka mogli (!), da trknu do Trsta i na Ponterosu kupe šuškavac, farmerke, cipele obavezno – sve što im treba i ne treba, i da se zbog toga, opravdano osećaju srećno i zadovoljno.

O tome je u ovoj knjizi napisan pravi mali filmić i za radoznale i za one sa zavidnim iskustvom o ovoj temi, krcat podacima iz života –  nisam znala da je Beba Lončar išla u Trst da kupi haljinu za premijeru filma „Ljubav i Moda“.

Na isti način je pisano i o muzici, i o San Remu, o filmu, televiziji… Meni nov podatak je bio da su prve novosti sa anglo-američke muzičke scene prodrle u Jugoslaviju zaslugom mornara iz luka u Splitu i Rijeci, a da su prvi posrednici preko kojih su prodirali novi zvuci, bili gostujući  italijanski luna parkovi. O tome ima na primer u filmu „Sjećaš li se Doli Bel“ Emira Kusturice, a zanimljivo je i svedočenje Vladimira Jankovića Džeta koji citira autorka knjige.

Autorka kaže da je prodor italijanskih hitova u repertoare jugoslovenskih umetnika bio je brz i nezaustavljiv: godine 1960. Đorđe Marjanović je reaaranžirao i izveo na srpskohrvatskom jeziku tri pesme Domenika Modunja, od te tri je „Lazarela“ jedna od njegovih najpopularnijih pesama. Te iste godine Modunjo je nastupao u Jugoslaviji, a za „Ilustrovau politiku“ je rekao da je tada podelio 5000 fotografija.

U knjizi ima i o pozadini svog ovog zadovoljstva, o politici. Dugo se italijanska kultura smatrala sumnjivom jer je bila jedno od oruđa italijanskog fašizma, ali ne i italijanska pop-kultura. Pop kultura je bila nešto novo, nije imala veze sa prošlošću i nije bila opterećena događajima iz rata i fašizma, kao što je bila visoka kultura. Pop kultura je postala najvažnija u odnosima dve zemlje.

Slovenački političar Edvard Kardelj, posle Tita najuticajnija ličnost socijalističke Jugoslavije,   već 1951. jasno je prepoznao potrebu za zabavnim muzičkim žanrovima. Formulisao je suštinsku ideju jugoslovenske kulturne politike o muzici: valjalo je osmisliti neku vrstu domaće zabavne muzike koja bi bila odgovor na želju za bekstvom od stvarnosti. Tito se prvo  protivio, javno je kritikovao džez, a onda je, šest godina nakon Kardeljeve ideje, prilikom proslave Dana mladosti prisustvovao koncertu pop muzike u pratnji džez orkestra i novinaru porekao da ne voli džez.

Tako su sredinom pedesetih godina državni krugovi prihvatili džez i zabavnu muziku , i posle toga je bilo sve u redu uprkos glasovima protiv među članovima Savezne ideološke komisije. Činjenica da je vlast diskutovala o muzici, dokazuje da je ona imala strateški položaj u državi.

Knjiga „Dvadeset četiri  hiljade poljubaca“ se doživljava kao razglednica o jednom vremenu, i to kao lepa razglednica o lepom vremenu, u njoj je nostalgija, i navodi na pitanje kako to da je nekada sve bilo lepo i lako ostvarljivo, a danas nije. I zašto nije.

Ili, kako to da su tada ljudi, tek izašli iz rata protiv fašizma koji je produkt zapadnih zemalja, težili ka tom zapadu a ne ka Rusiji koja im je pomogla da pobede. Knjiga navodi i na druga pitanja proistekla iz sadašnjeg iskustva, a to isključivo govori njoj u prilog.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com