Musolinijev poštar i antiblokaderski skupovi Aleksandra Vučića

I da nisam imao informacije od diplomata, novinara i markiza, tu je bio poštar, muž žene koja je prala stepenice u zgradi u kojoj sam stanovao. Jer kad god je Musolini negde govorio, taj poštar je dobivao naređenje da bude prisutan ispod balkona palate Venecija. Ceo Rim je bio pun takvih sitnih opštinskih činovnika, koji su bili zvati da prisustvuju istorijskim trenucima. Kab bi nam njegova žena, poverljivo, saopštila, da joj je muž opomenut da tog i tog dana, u toliko i toliko časova, ima da ide tamo, ja sam znao da se nešto krupno sprema… Velike političke partije imale su ambiciju, u toj prošloj Evropi, da njihovog govornika sluša što veći broj ljudi. I za objavu rata htele su da imaju što veću gomilu, kao pri nekom plebiscitu. Svi članovi partije imali su da prisustvuju, pisao je Miloš Crnjanski u romanu Kod Hiperborejaca, o svojim iskustvima diplomatskog službenika Kraljevine Jugoslavije između 1938. i 1941. u Italiji.

Kada su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, raspolutivši Srpsku radikalnu stranku, zabili nož u leđa Vojislavu Šešelju koji je bio u zatvoru Haškog tribunala, osnovali su Srpsku naprednu stranku kao političku partiju. Veoma brzo se, međutim, transformisala u narodni pokret – organizaciju čiji cilj nije bio da se takmiči u političkom životu države, već da pokori državne institucije, uništi konkurenciju i penetrira u sve pore društva.

Ljudi koji su preko noći snove o velikosrpskoj granici Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica zamenili za obećanje da će Srbiju uvesti u Evropsku uniju, svekoliku ideologiju su odbacili kao ograničavajući faktor. Stvarajući oko Aleksandra Vučića kult vođe, skupljali su sve što su stigli – i levo i desno, i one koji su za Zapad, i one kojima srce kuca za Istok, i repato i kuso, deleći partijske knjižice kao tapije za privilegije.

Odanost Vođi postala je osnovni kriterijum za članstvo i funkcije u državnom aparatu i javnim preduzećima, za lukrativne poslove koji se plaćaju iz budžeta, a Aleksandar Vučić „Bog među nama“. Tako je SNS narasao u, za srpske uslove, predimenzioniranu interesnu zajednicu sa više stotina hiljada članova i strogom hijerarhijom po vertikali.

Antiblokaderska farsa

Struktura ovog sistema, njena organizacija i samoživost, kao i usredsređenost na obožavanog i nedodirljivog vođu veoma brzo je počela da podseća na organizaciju Musolinijeve Nacionalne fašističke partije i Hitelrovu Nacional-socijalističku nemačku radničku partiju.

Pa tako i u pogledu obaveze svih uživaoca članstva u organizaciji koja dominira državom da se gomilaju na javnim skupovima na kojima nastupa ili na koje poziva vođa. Onako, kako je to opisivao Crnjanski boraveći u fašističkoj Italiji. Pošto Aleksandar Vučić nema da saopšti nikakve istorijske odluke, naprednjačka okupljanja su se, kako to već biva sa plagijatorima istorije, odavno pretvorila u farsu.

„Antiblokaderska“ okupljanja u organizaciji SNS-a su demosntarcija logističke nadmoći i razmetanje resursima sa ciljem da se održi privid dominacije, da se osokole pokolebani polušnici u sopstvenim redovima, da se prisete svojih obaveza, da se druga strana zastraši pomišlju na izbijanje građanskog rata, a zapadnim i istočnim silama predoči kako je „narod“ još uvek uz Vučića.

Ljudi koji tri vikenda zaredom ulaze u autobose i odvoze se na ove „antiblokaderske“ skupove ne odaju, međutim, ni najmenje utisak da bi bili spremni da za vođu uđu u bilo kakav boj. A što se tiče slike statusa voljenog vođe namenjenoj liderima funkcionalnih zapadnih demokratija – isuviše je sve to providno i neorginalno da bi ikoga zavaralo, osim, možda, ponekog gledaoca televizija Pink i Informer.

Nema više pretvaranja

Ostaju policija i jurišni odredi SNS-a, oni krupni „momci“ u crnim majicama sa šipkama vezanim za leđa koji se pojavljuju na naprednjačkim skupovima, da brane sistem koji su izgradili braća Vučić sa saradnicima, a protiv koga se pobunio veliki broj građana. Ogoljena zloupotreba partijski kontrolisane državne sile naprednjake na čelu sa Vučićima konačno je stavila u istu ravan sa organizacijama na kojima su počivale, i počivaju, raznorazne diktature.

SNS-Šturmabtajlung: Naprednjačka jurišna odeljenja

Što reče komesarka Evropske unije za proširenje Marta Kos: „Imamo problem u Beogradu“. Njenu reakciju je, doduše, izazvalo što je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić evropske parlamentarce koji su bili u Novom Sadu za vreme protesta 5. septembra nazvao „evropskim ološem“ koji se drznuo da dođe u Srbiju ne bi li rušio njega.

Da se vratimo na poštara u fašističkoj Italiji s početka teksta. Jednog dana će srpski poštari, ljudi zaposleni u Vladi Srbije ili ministarstvima, u Privrednoj komori, javnim preduzećima ili firmama u vlasništvu nekog naprednjačkog direktora smoći hrabrosti da odbiju da prinudno idu da klikću Aci Srbinu. Onda će ostati samo Marko Kričak i ostali komandanti specijalnih jedinica policije odani Vučiću da teraju svoje podređene da pendrecima, suzavcem, šok bombama i ko zna čime još brane režim.

Opisujući naciste i Nemačku pod njihovom vlašću Tomas Man je pisao o „odvraćanju od vere u razum“, o povratku na iracionalno, orgijastično ponašanje. Nacional-sozijalizam se, nastavio je, meša sa „ogromnim talasom ekscentričnog varvarstva i primitivnim, sirovim masovno-demokratskim vašarima“, kao proizvod divljih, zbunjujućih i istovremeno nervozno-stimulirajućih, opijajućih utisaka koji se izazviju u narodu.

Imuni na propagandne stimulasne, građani nezadovoljni naprednjačkom vlašću i studenti u blokadi širom Srbije su zakoračili u jedanaesti mesec protesta. Kolikog li će daha biti antiblokaderski protesti pod pokroviteljstvom Srpske napredne stranke?