Svetskoj politici uprkos

Zanimljivo, mada je akutna svetska finansijska kriza širom sveta, pa i u našoj javnosti, dozvala sećanja na čuvenu Veliku depresiju iz 1929. godine, pa, dakako, i na mere koje su protiv nje u Americi, a i širom sveta bile preduzimane pre skoro osamdeset godina, u okviru takozvanog kenzijanskog državnog intervencionizma, niko se nije javno upitao kako smo mi, to jest kako je nekadašnja Kraljevina Jugoslavija na tu staru svetsku krizu reagovala, kada je ona do nje dopala, u drugoj polovini 1931. godine.

Ovaj nehaj prema sopstvenim istorijskim iskustvima nije posledica nedovoljne istorijske literature, jer o uticaju svetske krize s početka XX veka na tadašnju južnoslovensku državu pisali su mnogi. Na primer, sami njeni savremenici – M. Mirković, S. Šećerov i I. Belin, ali i mnogi autori posle Drugog svetskog rata, poput A. Vuča, S. Đurović i B. Krševa. (Čak je i autor ovih redova povodom te stare krize proteklih godina ponešto već pisao i u „Vremenu“ i u svoj knjizi Apostoli srpskih finansija).

U stvari, možda i nije reč o našoj poslovičnoj zaboravnosti ili uverenosti da je danas baš sve drugačije, već o tome da mi ne volimo tužne priče, a priča o ekonomskoj politici koju je u doba „ličnog režima“ kralja Aleksandra II Karađorđevića (posle zavođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine), usred svetske krize, preduzimala jugoslovenska vlada generala Petra Živkovića – upravo je priča o zakasnelim htenjima, pogrešnom tajmingu, pretencioznim ciljevima i provincijalnoj inerciji. Sve to zajedno plaćeno je ekonomskom katastrofom između 1929. i 1934. godine, kada je nacionalni dohodak Kraljevine Jugoslavije opao sa 60 na 30 milijardi dinara.

Dakle, spektakularni pad vrednosti akcija na Volt stritu u Njujorku, „crnog petka“ (25. oktobar 1929. godine), kada je u narednih nekoliko dana iz tih vrednosnih papira izvetrilo 40 milijardi dolara, što će u sledećih pet godina rezultirati bankrotstvom 9096 banaka i 28.285 preduzeća, pao je u veoma nezgodno vreme za Aleksandrov režim u Beogradu, koji je upravo bio promenio naziv države, pa je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju, 3. oktobra 1929. godine, a upravna struktura te države reorganizovana je u devet banovina. Kako su bile ukinute političke stranke, zatvorena Narodna skupština i „stišana“ sloboda štampe, vesti o svetskom finansijskom slomu imale su manji prioritet od umirujućih i samohvalisavih poruka koje je ondašnji kralj slao svome „dragom narodu“. Tim pre što je prvi efekat berzanskog kraha u Njujorku neposredno imao jednu praktičnu pozitivnu posledicu – naglo je pala vrednost i jugoslovenskih obveznica (dugova) u inostranstvu, pa su one za male pare „repatrirane“ u zemlju, što je stabilizovalo nivo deviznih rezervi (to je pokušao da uradi i Milošević, u vreme sankcija Saveta bezbednosti UN-a).

Tada je zabeležena još jedna neverovatna pozitivna okolnost, poverenje naroda u državu i banke kao da je raslo, što je pripisivano „smirivanju unutrašnjih napetosti“ putem političke diktature, koja je navodno ukinula „jalovi parlamentarizam koji nije uspeo da konsoliduje ekonomske prilike u zemlji“. Naime, mada su krajem 1929. i tokom 1930. godine u novinama čitali o ekonomskoj katastrofi u Americi i Velikoj Britaniji, tadašnji stanovnici Jugoslavije nastavili su sve više da štede u bankama, sve do proleća 1931. godine. U stvari, sve do maja 1931. godine sve banke su plivale u likvidnosti, a kod centralnog novčanog zavoda (Narodne banke) imale su velike iznose neiskorišćenih kredita za likvidnost. Pri tom treba imati u vidu da su stranci tada kontrolisali preko 50 odsto kapitala u Kraljevini, a u njenom bankarstvu i oko 80 odsto.

U takvoj situaciji, kada je nosioce jugoslovenske ekonomske politike brinuo samo pad cena poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu, ipak je bilo ljudi koji su predosećali dolazak krize, pa je predsednik Udruženja banaka u Beogradu, Vlada Marković, predlagao novu reformu bankarskog sektora, koja bi u njega unela više regulative i kontrole. Bankari su odbili njegove predloge, smatrajući da su oni motivisani jačanjem državnog unitarizma i centralizma.

Elem, izgledalo je da je Kraljevina Jugoslavija, naglo rasterećena starih spoljnih dugova, sa nekoliko godina budžetskog suficita (1924–1930) i sa rastom štednje u bankama, spremna za novi ciklus zaduživanja u inostranstvu. Prvo je hitno uzet jedan set zajmova od oko 800 miliona francuskih franaka (preko 1,2 milijarde tadašnjih dinara) za izgradnju željezničke mreže. Posle ovog uspeha, nošeni potrebom za stranim investicijama, koje se nisu mogle privući bez stabilizovanog dinara, kralj Aleksandar i vlada Petra Živkovića odvažuju se da na kraju realizuju višegodišnja nastojanja da se izvede „zakonska stabilizacija dinara“. To omogućuje veliki stabilizacioni zajam zaključen kod konzorcijuma evropskih banaka u Francuskoj u iznosu od 1.025 miliona francuskih franaka (sa rokom otplate od 40 godina i sedam odsto godišnje kamate). Taj kredit u dinarskom ogledalu težio je 1.825 miliona.

Kralja Aleksandra u tom trenutku kao da ne brine svetska kriza, krupni kapital u zemlji ga podržava, karte su složene za novi zakon o „zlatnom dinaru“ (konvertibilnom u zlato), koji se usvaja 11. maja, a stupa na snagu na Vidovdan 1931. godine. Beogradske novine pišu: „Jugoslavija ima danas ono što nikada nisu imale ni Srbija ni Austro-Ugarska“ („Politika“) ili „Zakon o novcu je najvažniji valutno-politički akt u istoriji Jugoslovena za poslednjih 100 godina“ („Jugoslovenski dnevnik“).

Tim vidovdanskim monetarnim zakonom uveden je dinar sa zlatnom podlogom (0,0265 gr zlata za jedan dinar) tečno zamenljiv i za zlato i za devize. Međutim, zanos o dinaru kao najjačoj evropskoj valuti (u stvari, trećoj po veličini jedinice merene u zlatu) trajao je samo 102 dana – a taj zanos koštao je građane i privredu zemlje veoma mnogo.

Šta se desilo? Samo nekoliko dana posle stupanja na snagu zakona o zlatnom dinaru pale su pod stečaj dve velike evropske banke – austrijska Kreditanstalt banka i nemačka Danatbank, sa kojima je jugoslovensko bankarstvo bilo prisno vezano, te su one još pre sloma povukle iz Jugoslavije značajne depozite. Brzo potom je stigla i vest da je američki predsednik Huver proglasio moratorijum na ratne reparacije Nemačke i Austrije, a te reparacije, u vrednosti od oko 500 miliona dinara godišnje, bile su značajan redovni devizni izvor Kraljevine SHS. Konačni udarac smeru tadašnje jugoslovenske monetarne politike zadala je činjenica da je Bank of England, upravo suprotno jugoslovenskoj centralnoj banci, napustila pravilo zlatnog pokrića funte, a za njom su pošle centralne banke u još 17 država Evrope.

Od jula do septembra 1931. godine, na vest o ova četiri događaja, u velikoj građanskoj panici, iz jugoslovenskog bankarskog sistema povučeno 2.100 miliona dinara štednje, a u inostranstvo prebačeno 300 miliona dinara deviznih sredstava. Već 7. oktobra 1931. zakonski propisi koji su stvorili famozni dinar kao „najstabilniju evropsku valutu“ (što je legenda koja se i danas rado spominje, poput viljušaka na dvoru Nemanjića), morali su biti menjani, sa akcentom na snažne devizne restrikcije, koje su kakvu-takvu stabilnost dinara održale sve do marta 1932. godine – a posle se inflacija vratila na svoje.

Država je, inače, tada odbacila naknadni, okasneli zahtev banaka za moratorijumom na isplatu štednih uloga ili bar uvođenje četiri dana sedmično „bankarskog praznika“ (otezanje isplata uloga zatvaranjem šaltera), a čak je građanima omogućila da preko suda veoma brzo dobijaju odluke o prinudnom izvršenju kad su u pitanju njihovi neisplaćeni ulozi i depoziti (u roku od mesec dana).

No, ono što su dobile štediše prema bankama, sručilo se na seljake koji su bili najveći bankarski dužnici. Pritisnute od štediša s jedne strane, banke su, na drugoj strani, energično krenule u naplatu svojih potraživanja od seljaka. Tada je država donela i Zakon o zaštiti zemljoradnika (19. april 1932), čime je zapravo proglašen moratorijum na seljačke dugove. Bankama, koje su se našle stisnute između odliva štednje i zabrane prinudne naplate od seljaka, ovaj Zakon je obećao državnu pomoć, ali je istovremeno sa zakonom doneta Uredba Vlade, istog dana (19. april 1932), kojom se država lišila brige da tu pomoć doista obezbedi, postavljajući raznorazne uslove za podršku.

Ova i druge uredbe i zakoni definitivno su upropastili privatno bankarstvo u Kraljevini Jugoslaviji, čak deceniju pre nego što je ono nacionalizovano pod komunistima i partizanima 1946. godine. Istina, levo opredeljeni autori doskora su kod nas pisali da je država, preuzimajući na sebe iz bankarskih bilansa deo potraživanja prema zemljoradnicima i formirajući Privilegovanu agrarnu banku (čuvena Uredba o likvidaciji zemljoradničkih dugova od 26. septembra 1936. godine) – radila u korist kapitala, to jest spasavala banke od inače nenaplativih potraživanja. No, privatne banke nije spasila.

Da li se u ovoj ekspresno ispričanoj priči može prepoznati nešto od današnjih prilika u Srbiji? Skoro ništa, osim, možda, nekoliko stvari. Prvo, i danas imamo veliku potrebu da privučemo strani kapital i zbog toga se borimo za stabilan dinar po visokoj ceni. Drugo, i danas smo u značajnoj meri agrarna zemlja, pa bi trebalo da nas zabrine pad cena hrane na svetskom tržištu. Treće, i danas smo uvereni da su naši problemi bitno različiti od onih u vodećim svetskim državama – ali, da li je to doista tako, videćemo kada talasi krize punom snagom zapljusnu i Moravsku dolinu.