Nemaju svi ambasadori isti uticaj na politiku zemlje iz koje dolaze. Nekima služba u nekoj zemlji prosto zapadne u cikličnoj zameni ambasadora, neki su napredovali pa prvi put vode ambasadu, neki su nagrađeni za već nekakve zasluge i poslati da četiri godine ambasadoruju. Neki na mesto ambasadora idu po kazni, kada hoće da ih se makne iz domaće politike.
Neki ambasadori svoje izveštaje šalju ustaljenim diplomatskim tokovima određenim službama u ministarstvima spoljnih poslova koje procenjuju koliko su važne, pa ih šalju ili ne šalju višim instacama koje ih prosleđuju ili ne prosleđuju svojim nadležnim organima, da bi na kraju došli do ministra spoljnih poslova, šefova država ili vlada, ili završili u korpi za otpatke. U diplomatiji vlada hijerhija kao u vojsci, karijerni diplomata ne preskače kolege sa višim činom da bi stigao do generala.
A postoje i drugačiji ambasadori. Oni koje njihova vlada šalje sa nekim specijalnim zadatkom, oni koji uživaju posebno poverenje svojih šefova, koji mogu da preskoče uobičajnu diplomatsku hijerarhiju i direktno referišu i kažu svoje mišljenje predsednicima vlada ili država.
U takve ambasadore spada budući ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Kristofer Hil. Iskusnog diplomatu, koji se Stejt dipartmentu dokazao kao ambasador u Makedoniji u završnoj fazi ratnog raspada Jugoslavije, u za NATO veoma važnoj Poljskoj odmah po padu Berlinskog zida, u Južnoj Koreji i Iraku, predsednik SAD Džozef Bajden je izvukao iz penzije i ubedio ga da prihvati još jedan ambasadorski mandat – u Beogradu.
Za službu u Srbiji, koja je centralna zemlja tzv. Zapadnog Balkana koji se pre svega zbog neprevaziđenih etničkih konflikata smatra kriznom regijom, Kristofer Hil se kvalifikovao kao šef američke delegacije u pregovorima sa predstavnicima Severne Koreje o nuklearnom razoružavanju 2003. godine i kao američki pregovarač tokom formiranja sveiračke vlade u Bagdadu nakon invazije na Irak.
U vreme kada je NATO bombardovao SR Jugoslaviju bio je specijalni izaslanik za Kosovo (1998-1999) i član američke delegacije u pregovorima između predstavnika kosovskih Albanaca i Srbije u Rambujeu. Bio je deo tima američkog „buldožera“ Ričarda Holbruka, mogao iz neposredne blizine da posmatra kako Holbruk Slobodanu Miloševiće uvrće ruke.
Nema sumnje da će Krstoferu Hilu biti povereno da se izvrši pritisak na predsednika Srbije Aleksandra Vučića po svim pitanjima koja žuljaju Amerikance. Zato bi članovi tima Predsednika zaduženi za takve poslove trebalo ozbiljno da shvate i analiziraju šta je Hil 14. decembra rekao tokom pretresa pred Odborom Senata za spoljne poslove.
Odmah na početku svog izlaganja je upozorio srpske vlasti da „ozbiljno shvate“ američke napore na Zapadnom Balkanu i kao primaran problem istakao Bosnu i Hercegovinu.
„Veoma pažljivo ćemo gledati ko pomaže da se stvari kreću u pravom smeru, a ko ne. BiH je ključno pitanje za našu saradnju sa Srbijom u budućnosti“, rekao je Hil pred Senatom. On je praktično poručio da će tražiti od Vučića da izvrši pritisak na rukovodstvo Republike Srpske da povuče korake koje je preduzela da se pravosuđe i vojska izdvoje iz bosanskih institucija i pređu u nadležnost srpskog entiteta.
To znači da SAD neće više skrštenih ruku posmatrati isticanje Milorada Dodika kao drugog čoveka politike „srpskog sveta“, odmah iza Aleksandra Vučića.
Na drugom mestu je istakao „frustrirajući nedostatak napretka u pregovorima između Beograda i Prištine“ i veoma jasno rekao kako SAD vide rešenje: „Uzajamno priznanje je najbolji način za napredak, kako je rekao predsednik Džozef Bajden“. Hil je bio pristutan kada je Holbruk ubeđivao Miloševića da se tadašnja kosovska kriza reši onako, kako to Vašington zaheva.
Hil je dalje govorio o „malignom“ uticaju Rusije i Kine na Srbiju i da će SAD „pokušati da pomognu“ Srbiji da „izgradi otpornost na njih“. Drugim rečima, vršiće se pritisak da Srbija ne kupuje rusko oružje, ne zadužuje se kod Kineza i ne daje im ključne infratsrukturne poslove.
Naglasio je i da će insistirati na punoj istrazi ubistva američih državljana braće Bitići 1999. godine
Negde usput je pomenuo i značaj slobode medija, poštenih izbora i civilnog društva.
Kristofer Hil govori srpski, niko ne mora da mu prevodi konstantno antizapdno, antiameričko i ksenofobično intorane informativne emisija televizije Pink, koje podgrevaju etničke tenzije. Isto važi i za državne tabloide.
Postavljanje Hila za ambasadora u Beogradu bi moglo da se tumači kao znak da ova administracija smatra da je došlo vreme da Srbija ispuni što Bajden očekuje: ukidanje Dodika u Bosni, priznanje nezavisnosti Kosova, distanciranje od Rusije i Kine. U suroptnom će Amerika da radi, što već Amerika radi, kada joj je do nečega stalo, a neko joj stoji na putu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Ako vam se sviđa ovaj tekst pretplatite se na digitalno izdanje „Vremena“
