Godinu dana od „zvučnog topa“: Huk koji nas prati do danas

„Ljudi, ovo što imamo na blogu kao incident ispred Glavne pošte je zapravo ispred JDP-a bilo. Ne znam ima li šanse da sad to neko uradi, ali to je izgleda bio zvučni top. Šta je dođavola to? Neverovatan efekat!“

Ovim rečima se kolega Nemanja Rujević javio na grupi redakcije „Vremena“, koja je pokrivala veliki studentski protest tog 15. marta 2025. Bilo je malo posle 20 časova, većina novinara i urednika bila je raskupusana na terenu. Imalo je i razloga – topovski udari su bili svuda bačeni, batinaši su se motali ispred Skupštine grada pod crnim kapuljačama, iz traktora koje su Ćaciji ostavili oko Pionirskog parka je curelo gorivo, a oni su okolo bacali baklje, nakon što su studenti proglasili kraj protesta.

Nakon što je definitivno bilo jasno da se nešto veoma čudno dogodilo, usledili su novi talasi. Ali sada u drugoj formi. Bile su to salve javno iznetih laži, dezinformacija, državnih demantija, izjava, umotavanja vlasti u kučine, koji su se širili Srbijom mesecima nakon tih zloslutnih 19.11 u Ulici kralja Milana.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

Curenje istine

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je nebrojeno puta je promenio izjavu o tome da li Srbija ima ili nema zvučni top. U danima nakon 15. marta 2025, „Vreme“ je već uveliko objavilo podatke iz policije da Srbija poseduje ovu napravu, a među međunarodnim institucijama već je počelo da se priča o tome kako se unapred znalo da će zvučni top biti tog dana na ulici.

Izvori „Vremena“: Policija ima zvučni top

To je potvrdilo i pisanje „Radara“, godinu dana kasnije, u kojem stoji da su o zvučnom topu na sastanku u Palati Srbije razgovarale bezbednosne službe sa direktorom policije.

Slično je još tada pričao i Čedomir Jovanović, koji je na TV Tanjugu u pauzi programa rekao da je tokom petnaestominutne tišin, neko pustio zvuk aviona ili kamiona iz LRAD-a.

Naslovi nezavisnih medija, jedni za drugim, izlazili su i otkrivali deliće istine. I „Vreme“ je pisalo da su samo nekoliko minuta ranije iz pravca Pionirskog parka počeli da izlaze huligani i crnokapuljaši, kao i da sa svime ima veze i određeni plac poznatog bivšeg fudbalera.

Crne kapuljače koje su pratile huk

Zvanična istina

Brojni stručnjaci i nevladine organizacije, koje je između ostalog i „Vreme“ kontaktiralo, rekli su da je Srbija bila poligon za zvučno oružje. Evropski sud za ljudska prava doneo je privremenu meru prema Srbiji o upotrebi zvučnih uređaja za kontrolu okupljenih građana.

Aleksandar Vučić je rekao da će i FBI i ruski FSB istražiti ovaj događaj. Dok je ruski izveštaj neodoljivo ličio na pisanje srpskih službi na lošem ruskom, kako su komentarisali brojni lingvisti i stručnjaci za bezbednost, američki FBI je „Vremenu“ rekao da „ne može ni da potvrdi ni da demantuje postojanje istrage“. Izgleda da Amerikanci ipak nisu ni bili u Srbiji, a pitanje je je li ih iko i zvao.

Ruski FSB za „Vreme“ o zvučnom topu

„Ranije ove godine u Srbiji, zemlji kandidatu za EU, pojavili su se alarmantni izveštaji da je eksperimentalno akustično oružje iskorišćeno na demonstrantima“, ovako o navodnom zvučnom topu u Srbiji u martu 2025. godine pisala Alis Džil Edvards, australijska advokatica i naučnica, koja je specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija za torturu.

Zvaničan epilog je, ipak, izostao, a istraga, godinu dana od ovog incidenta, praktično nije ni počela. Od svega se sklonilo i Tužilaštvo za organizovani kriminal, tvrdi Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava. On je medijima rekao da je istraga o zvučnom oružju koje je upotrebljeno na velikom protestu u Beogradu 15. marta prošle godine – tek na početku.

Dodao je i da javnost ima pravo da zna zbog čega je Tužilaštvo za organizovani kriminal zaključilo da nema mesta za njegovo postupanje u ovom slučaju.

Dosije „Huk“

Već u jutro 16. marta „Vreme“ je objavilo rekonstrukciju događaja, na osnovu svedočenja nekoliko ljudi, koji su se javili redakciji. Pojedine očevice je huk koji je protutnjao centrom Beograda, u vreme odavanja tišine za preminule u padu nadstrešnice, podsetio na dementore, mračna bića iz serijala o Hariju Poteru. Oni prolaze kao tmina, u oblaku dima, ne hodaju već klize i gibaju se kroz vazduh. Teško ih čuješ – ali ih osetiš i moraš da bežiš.

Novinari su izneli i prve mogućnosti – varijante zabranjenih uređaja koje je vlast potencijalno upotrebila nad narodom koji ne da nije bio nasilan – nego se nije ni micao. Mišljenje su dali i psiholozi. Crvenim tačkama su pratili kretanje huka, na osnovu svedočenja ljudi.

„Vreme“ istražuje: Dementori i stampedo u Kralja Milana

Tabloidna verzija

Već u sumrak 16. marta počeli su i drugi mediji da se bave zvučnim topom, a na Informeru je izašao i tekst „’Vreme’ doguralo do dementora“. Sa sve komentarom „ko im je sipao drogu u heroin“ i obrazloženjima da je po sredi lažna afera.

Nekoliko sati pošto je „Vreme“ objavilo istraživanje, kojim je otvorilo Pandorinu kutiju, BIA je ponudila svoju verziju. „Kurir“ je tvrdio kako su službe pažljivo analizirale čitav događaj i zaključile da on jeste iniciran nekim dejstvom na okupljene građane. Ipak, njihova verzija je da se radilo o uticaju psihičkog karaktera (panika, strah, uticaj psihologije mase pokrenut postupkom studentskih redara), a ne bilo kog fizičkog uticaja. Za razliku od novinara „Vremena“, koji su satima morali da gledaju mutne snimke sa telefona koji ispadaju koje su ponudili očevici događaja, službe su nudile snimke u odličnoj rezoluciji, sa nadzornih kamera. Koji su samo pokazali da nas svi snimaju.

Ljudska istina

Saga o zvučnom topu nije se završila kada su zvaničnici, ali i stranci, odustali od dalje istrage.

Bili su to poslednji trenuci tišine 28. juna 2025. na Vidovdan na protestu na Slaviji, mesecima kasnije. To se dešavalo tokom odavanja počasti stradalima u padu nadstrešnice. Nešto je zatutnjalo, promolio se iznenadni i pištavi zvuk. Veoma intenzivan, koji vas tera da se okrenete u suprotnom pravcu. Na tren neizdrživ.

U očima ljudi na protestu videla se nesigurnost, ali i strah. Mahinalno su krenuli da se zbijaju, hvataju jedni druge za ruke, gledaju oko sebe.

Foto: Aleksandar Barda/FoNet

„Šta se ovo dešava, nije valjda opet zvučni top?”, rekla je jedna devojka i zaklopila uši rukama, najjače što je mogla. Zvuk je bio toliko intenzivan da je terao na odupiranje. „Ne mogu da verujem”, dodala je.

Ona nije bila jedina. Žena pored se pogurila i tiho jauknula. „Ijaoo, nee”, promolilo se tužno, a muškarac pored ju je uhvatio za ruke, verujući da će joj barem tako pružiti sigurnost.

Svi ovi prizori su se dogodili u samo nekoliko trenutaka, ali su bili toliko intenzivni da je subjektivni osećaj bio – da su se protezali minutima.

Brzo se ispostavilo da je sve, ipak, u redu. Nije se ništa posebno dogodilo već se verovatno samo iz jednog dela grada tišina završila koji trenutak ranije. A strah od upotrebe zvučnog oružja se kod mnogih uvukao u kosti.

foto: zoran mrđa / fonet

Ulica kojom se ne ide

Ovaj strah prisutan je i godinu dana od tog 15. marta u 19:11, a pojedini očevici događaja nisu kročili u Kralja Milana. Novinari su pričali sa ljudima koji danima kasnije nisu čuli na jedno uvo ili im je pištalo u ušima, a psihičke traume su utkane znatno dublje.

„Ne smem da idem tom ulicom, i dan-danas je izbegavam“, kaže za „Vreme“ jedna od očevitki. „Nikome to ni ne pričam, ali uhvati me snažna anksioznost kad se samo setim kako me je talas zalepio za JDP. Više nikada nisam povela dete na protest. Jednostavno jer se plašim da će država da se sveti kao što mislim da je uradila tog dana.“

Dok zvaničnog epiloga, koji bi podrazumevao da država prizna da je uppotrebila zvučno oružje na miran narod, i dalje nema, dementori su i dalje prisutni – samo napadaju na druge načine. Bez mirisa i jakog zvuka. Ali se neprijatnost oseti. Barem je poznata onima koje je huk, šta god on bio, te noći pogodio.