Francuska je prva zemlja EU koja ruskim dezerterima dozvoljava da doputuju bez pasoša. Dojče vele (DW) je pričao sa jednim od prvih Rusa koji su tako dobili azil jer nisu hteli u rat.
„Dezerteri nisu izdajnici, a dezerterstvo nije zločin jer u takvoj situaciji nema drugog izlaza“, kaže Aleksandar. Razumna je, kaže, odluka „jedne obrazovane osobe da ne učestvuje u agresorskom ratu“.
Aleksandar je jedan od šestorice ruskih dezertera koji su tokom poslednjih meseci stigli u Pariz. Oni su 2022. i 2023. godine iz Rusijenajpre pobegli u Kazahstan, a potom u Francusku. Sada se nadaju da će tamo dobiti politički azil.
Nemačko udruženje ProAsyl procenjuje da je od početka rata Rusije protiv Ukrajine, od februara 2022. do septembra 2023. godine, najmanje 250.000 vojnih obveznika napustilo Rusiju i potražilo zaštitu u drugim zemljama.
Tu prvenstveno spadaju zemlje poput Kazahstana, Gruzije, Jermenije, Turske, Srbijei Izraela. Poznato je da su iz Kazahstana i Jermenije već deportovali te osobe u Rusiju.
Prema ProAsylu, poznat je samo mali broj dolazaka ruskih vojnih obveznika u zemlje Šengenskog prostora, što je povezano s nedostatkom puteva za bekstvo i vrlo restriktivnim izdavanjem viza za zemlje EU.
Presedan unutar EU
Francuska je sada postala prva država EU koja je dozvolila ruskim vojnicima, koji se protive ratu u Ukrajini, da uđu u zemlju bez pasoša. Iz bezbednosnih razloga se ti muškarci prethodno proveravaju u Kazahstanu.
„Razumem zabrinutost zapadnih zemalja i to što ne izdaju putne isprave dezerterima, jer bi među njima mogli biti agenti ruske tajne službe ili ratni zločinci“, kaže Aleksandar. Zbog toga se i nadzire bekstvo i dalje kretanje tih ljudi.
„Proverili smo priče svih šest dezertera“, uverava Aleksej Alšanski iz ruske analitičke grupe Conflict Intelligence Team (CIT). Organizacija u kojoj radi je 2022. morala da napusti Rusiju.
Alšanski, koji je i sam bio pripadnik ruske vojske, takođe je pomogao dezerterima da dođu do Francuske. „Kontaktirali smo aktiviste za ljudska prava u EU, a potom je usledilo institucionalno ukazivanje na taj problem, koje je trajalo godinu dana. Dezerteri su sve vreme bili u Kazahstanu“, kaže Alšanski za DW.
Bekstvo iz ruske vojske
Od šestorice muškaraca, samo je mladi oficir Aleksandar bio direktno uključen u rusku invaziju na Ukrajinu. U zimu 2022. nalazio se na poluostrvu Krim, koje je Rusija anektirala.
Na početku je sve izgledalo kao da se radi o vojnoj vežbi, objašnjava on. Ali 24. februara 2022. izvršeno je postrojavanje i svi vojnici su krenuli u koloni.
„Nije bilo naređenja za napad na Ukrajinu, nije bilo nikakvih instrukcija, jednostavno smo prešli ukrajinsku granicu i tek tada smo shvatili šta se dešava. Bio sam šokiran i nisam znao zašto smo došli u Ukrajinu“, priseća se Aleksandar.
Ističe da nije želeo da učestvuje u akciji, ali i da mu je bilo jasno da ne može tek tako da se izvuče iz te situacije.
„Ili bi me ubili moji ljudi, ili bih bio uhapšen na granici. Bila mi je potrebna legalna mogućnost za put nazad u Rusiju“, priča ovaj dezerter.
Kada je konačno dobio odsustvo, odmah po dolasku u Rusiju se prijavio za otpuštanje iz vojske. No, u septembru 2022. naređena je mobilizacija.
„Tada mi je bilo jasno da ću ili otići u zatvor ili se vratiti na front. Ili ću pobeći iz Rusije“, kaže Aleksandar.
Kazahstan kao međustanica
Kazahstan je jedna od retkih zemalja u koju Rusi smeju da uđu bez pasoša. Upravo zbog toga su mnogi muškarci iz Rusije, poput Aleksandra, tamo potražili utočište. Po dolasku tamo, on je preko poznanika kontaktirao aktiviste za ljudska prava i zatražio azil.
„Znao sam da će biti teško da dobijem zaštitu u Kazahstanu, jer Kazahstan još uvek donekle zavisi od Rusije“, kaže Aleksandar. „Nisam dobio status izbeglice, ali mi je barem produžen legalni boravak“.
Istovremeno je kucao na vrata zapadnih ambasada i molio za pomoć. „Bio sam svestan činjenice da tamo ne mogu da podnesem zahtev za azil, već da je to moguće samo na teritoriji zemlje“, kaže on.
Nakon dve godine konačno je uspeo da ode u Francusku. Dozvolu za ulazak dobili smo zato što smo se aktivno angažovali protiv rata, a ne zato što smo dezerteri, naglašava nekadašnji ruski vojnik.
Nema indicija o počinjenim ratnim zločinima
„Njegovo učešće u invaziji bilo je jednostavno sudbina“, kaže Aleksej Alšanski iz CIT-a o Aleksandru. On pak dodaje da se ne može biti potpuno siguran da je ta priča tačna.
S druge strane, nema indicija da je Aleksandar mogao počiniti ratne zločine u Ukrajini. „On bi zbog toga trebalo da uživa humanitarnu zaštitu i velika je sreća što ju je dobio“, kaže on.
On je svestan da to nailazi na nerazumevanje kod Ukrajinaca. Za ljude tamo, „možda će biti teško sagledati situaciju s druge strane i shvatiti da ne žele svi ruski vojnici da se bore u Ukrajini“, kaže on. Mnogi vojnici su tokom invazije pokušali samo da prežive.
Alšanski ističe da, prema međunarodnom pravu, samo učešće u ratu ne čini osobu ratnim zločincem. „Humanitarno pravo u kontekstu oružanog sukoba garantuje zaštitu svim osobama koje nisu umešane u ratne zločine“.
Kritika ruskog civilnog društva
Prema podacima CIT-a, od početka rata se povećava broj ruskih dezertera. To je dobar deo stanovništva koji ne dobija nikakvu podršku od strane društva, iako je dezerterstvo, kako kaže Alšanski, „zaista hrabar korak“.
„Ako neko sa plakatom na kojem piše ‘Ne ratu!’ ode na antiratne demonstracije i zbog toga provede nekoliko dana iza rešetaka, smatra se herojem. Takve osobe mogu dobiti stranu vizu, za njih postoje međunarodni programi“, objašnjava on.
„Ali ako neko pobegne iz Rusije nakon sedmica provedenih u ćeliji, izgladnjivanja i batinanja zbog odbijanja da učestvuje u Putinovom ratu, onda je on sam“, kritikuje Alšanski.
„Zbogom oružje“
Takvi muškarci obično pomoć mogu dobiti samo od stranih organizacija za ljudska prava. „Rusko civilno društvo nije sklono da pomogne dezerterima. Ono je kao paralizovano kada sazna da je neka osoba pobegla iz redova ruske vojske. Takav stav je, blago rečeno, nepravedan“, smatra Alšanski.
Šestorica Rusa su sada aktivni u Francuskoj i odatle podržavaju ruske dezertere. Oni su se organizovali u društvu simboličnog naziva „Zbogom oružje“ (Adieu, Weapons!) i tako na svoj način protestuju protiv rata u Ukrajini.
