Najbolje je kada me pesma prevaziđe

Nema sumnje da je beogradski “Oxajo” trenutno jedna od najvećih atrakcija na domaćoj sceni. Grupa koja još nema album je u poslednje dve godine sa samo nekoliko pesama napravila neverovatan hajp oko sebe. I to nije slučajno, jer su te pesme sve sami hitovi: “Sijam”, “Put”, “Mama”… Bend čine Dušan Strajnić Dukat (iz grupe “Stray Dogg”), Dario Vuksanović (“Savana”) i Marko Ajković (“Artan Lili”). Nova pesma “Čovek” rađena je u saradnji sa DF horom Bojane Vunturišević, a bend će svirati na predstojećem Exitu na Fusion stejdžu. “Srećan sam što nam ide dobro i što nas hvale”, kaže za “Vreme” Dušan Strajnić, frontmen i glavni autor benda “Oxajo”, “ali mi je drago što mi to, kao lična satisfakcija, ne znači ništa. S jedne strane, dovoljno sam puta dobijao fidbek sa grupom ‘Stray Dogg’, a s druge strane nezgodno je kad ti to postane neki driving force. Stigao sam u malo zrelije godine i jedino što me interesuje jeste da idem u studio i pravim pesme. Svirke me ipak manje zanimaju. Sada se napravio hajp oko nas, ali, kako kaže Aleks Tarner iz “Artic Monkeys”, Don’t believe the hype. To je sve malo lažno. Ali presrećan sam što se ljudima sviđa, znam da pravimo dobre pesme i spremamo album za jesen.

“VREME”: Pre nekoliko meseci, na samostalnom koncertu u beogradskom klubu “Karmakoma”, rekao si na početku nešto u stilu: “Večeras će vam svirati najbolji bend u gradu”. Tu se oseća samopouzdanje. Da li umetnik uvek zna kada radi nešto dobro?

DUŠAN STRAJNIĆ DUKAT: To je tako dobro pitanje. Ponekad mi je žao što se svi ne bave umetnošću, da bi doživeli katarzu koju oseti autor kada napravi dobru stvar. To je najluđe osećanje, a svašta sam katarzično iskusio u životu. Kada smo radili pesmu “Sijam”, našli smo se u studiju i nije postojala nikakva ideja, ništa. I Marko (bubnjar grupe, prim.aut.) sedne za sintisajzer, odsvira nešto, krenemo sa ritmom, jedan stih, drugi stih, treće pevanje, četvrto pevanje, i u pet ujutru slušamo pesmu i bukvalno vrištimo po studiju jer znamo da smo napravili dobru stvar. Kao nekakvo orgazmičko iskustvo. Tako da – da, znaš kad si napravio dobru stvar. I ja stvarno mislim da imam najbolji bend trenutno. S godinama i iskustvom dobiješ taj neki know how, nije dovoljno samo da imaš dobru pesmu, već treba da je plasiraš onako kako treba.

Neko mi je rekao da mu se kod vas ne dopada samo to što ste, kako kaže – pompezni. Međutim, kao da našoj sceni nedostaje izvesna bombastičnost, autentičan način da se iz alternativnog sveta priđe mejsnstrimu.

Apsolutno se slažem, i mi guramo tu pompeznost, možda je malo vrljava reč, ali ja hoću da to što radimo bude veće od života, iako nam se još ništa nije isplatilo. Dosta smo se uložili u sve ovo, kako mentalno tako i finansijski. Imamo svoj studio u kojem radimo, gledamo da imamo sve najkvalitetnije, Od odela, svetla, do skupe opreme i najboljeg tonca u gradu… Prešli smo potpuno na in ear monitore koji su skupi kao đavo, kao da smo Vlada Georgiev (smeh). Čak i interno se ponašamo pompezno. Ovo je forma pop muzike uvijena u rokenrol manir, granica između popa i roka. Eto, to je moja ideja sa “Oxajom”. Nema velikih solaža, velikih uvoda, instrumentalnih razrada i nepotrebnih delova…

foto: marija strajnić

Dosta svirate u poslednje vreme, bićete sad na Exitu, zovu vas na festivale…

Zovu nas baš. Nažalost, čini mi se da smo mi umetnički jedna mala sredina i onda bilo šta što je malo iznad proseka momentalno dobije pažnju. I to sam znao praveći ovaj bend. Mislim da naše vreme tek dolazi kad budemo objavili album u oktobru. Mi se još međusobno nismo upoznali baš najbolje, ali želim da do jeseni budemo baš dobri na bini.

Da li se slažeš sa Robom Hajmenom iz grupe “The Hooters” – koautorom balade “Time After Time” Sindi Loper – da su najbolje pesme one koje imaju misteriju u sebi, u kojima baš ne znaš najjasnije o čemu se radi?

Slažem se, to je jedan od naših modela. Oduvek sam voleo tako da pišem, da sve bude malo uvijeno, da ne bude kristalno jasno. Da dozvoliš ljudima različito učitavanje. Pa mi u bendu različito doživljavamo svoje pesme. Dario (gitarista benda, prim.aut.) kaže da je stvar “Put” baš pozitivna pesma, a meni, na primer, nije. Najviše volim kada pročitam komentar na Jutjubu o nečemu što nisam zamislio. Samo pomislim: “O, Bože, ovo je sjajno, ovo je nešto najbolje što je moglo da se desi.” Zato što sam uspeo da me pesma prevaziđe. Kad odškrinem vrata, da to neko razume potpuno drugačije, onda stvarnom mislim da sam uspeo. I to sam doživljavao sa omiljenim muzičarima. Kad slušam Nika Drejka, pomislim kako istu njegovu pesmu volim da čujem i kad sam tužan i nesrećno zaljubljen i kada sam radostan i još više mi pojača to raspoloženje – tugu ili sreću. Ni ne znam o čemu peva, suštinski me ni ne zanima, jer je glavna atmosfera. Mada imaš pesme koje su jasne kao dan, pa su opet fenomenalne.

“Sijam” i “Put” su veliki hitovi, ali i pesme za sva raspoloženja. “Sijam” pevaš zajedno sa kolegom iz benda Dariom, koji svoj deo peva svojim crnogorskim naglaskom, na ijekavici i time daje poseban šmek pesmi. Kako ste se “usudili” na taj potez?

To je stvarno smešna priča. Prvo je on hteo da peva na ekavici, onda smo Marko i ja insistirali da peva na ijekavici. Em mu je prirodno, em je zanimljivo, i ta mešavina daje posebnu dinamiku. Ali zanimljivo je i to da nam je početna ideja bila da pravimo duet sa Dinom Merlinom, čak smo mu poslali poruku, tako da je Dario na probama sve vreme pevao kao da peva linije Dina Merlina. Bilo nam je sve to zabavno. Međutim, pitanje je da li je Dino uopšte video poruku, jer nam nije odgovorio, ali da je pristao, radili bi s njim, što da ne. Kad nas uhvati ludilo u studiju, odmah krenemo da maštamo, smišljamo spot, pravimo razne sumanute ideje, krećemo se sve vreme, vrištimo…

Američki muzičar Demijan Džurado i njegova pesma “Ohajo” odgovorni su za ime vašeg benda. Ti voliš tu pesmu, a i “Oxajo” stvarno dobro zvuči kada se izgovori.

Da, baš volim tu njegovu pesmu, ali ideja vodilja mi je više bila kako će ime zvučati. Inače, svirao sam s Demijanom, sa “Stray Doggom” kao predgrupa, kad je bio u Beogradu 2014, u “Rexu”. A i bilo mi je zabavno da nazovem bend po nekom američkom gradu ili državi, pošto se udaljavam od “Stray Dogga” koji je amerikana, a ovo što “Oxajo” radi nema nikakve veze s tim. I onda mi je bilo zanimljivo da napravim mali link. Ideja mi je bila u startu da bude “Ohajo” ili “Detroit”, što isto super zvuči, ali se malo teže izgovara. Na kraju smo odlučili da bude “Oxajo”, ali s ćiriličnim “x”.

Novi singl “Čovek“ urađen je u saradnji sa horom Bojane Vunturišević. Kako ste se ukačili i čija je bila ideja?

To je pesma iz 2019, napisao sam je dok mi je žena bila trudna. Zamišljao sam kako bih voleo da vaspitam svoje dete, kakav čovek da bude. Napisao sam prvo tekst bez tog refrena koji pevaju deca iz Bojaninog hora, a onda sam pronašao deo iz Kiplingove pesme “Ako”, poslednja dva stiha. Onda sam ih parafrazirao, slobodno sam preveo, pošto je to Ivo Andrić prevodio, ali ja mislim da jednu reč nije dobro preveo. On kaže “Ova zemlja je tvoja i sve što je na njoj…”, a ja sam gotovo siguran da treba “Sve što je u njoj”. Mislim da je velika razlika. Kipling kaže: Everything that’s in it. To mi je dobro zazvučalo i video sam da imam refren. Pošto moj sin sad ima pet godina, pomislio sam kako bi bilo lepo da pevaju deca i da se zna da je posvećena mladima. Dok smo pravili tu stvar, došlo je do svega ovoga što se dešava kod nas u zemlji, tako da može da se poveže na neki način.

Pesmu “Najbolji drug” ne svirate na koncertima. To je ipak ostavljeno za tvoj “Stray Dogg” projekat. Zašto?

To nam je bila glavna dilema, ali to je nekako baš moja pesma, i odlučio sam da je ipak stavim na peti album “Stray Dogg”, zato što više vuče na taj fazon. Taj album će biti na srpskom (“Stray Dogg” je do sada sve izvodio na engleskom jeziku, prim.aut). “Oxajo” bi s tim mojim pesmama na koncertima produžio nastupe za pola sata i baš bi nam značile, ali smo čvrsto rešili da “Oxajo pesme” pravimo onako kako ih pravimo i to će biti naše stvari iza kojih stojimo sto odsto. Ali da, ta pesma je baš lepa i volim da je sviram.

foto: marija strajnić

“Pumpali” ste na vašim koncertima, ali i na “Pesmi za Evroviziju” kada ste izvodili stvar “Mama”. Kako ti deluje sve ovo što se trenutno dešava sa studentima i građanskim protestima?

Osećam džinovsku tenziju u gradu, kao i svi. Mi sad sedimo u kafiću, s jedne strane sve funkcioniše normalno, a iza zgrade može da se dešava hapšenje ili neko “ludilo”. U roku od dva sata toliko stvari može da se promeni. Nekad mi se čini da nisam dovoljno pametan. Niti znam šta će se desiti, niti šta bi trebalo da se uradi, niti šta će biti posle… Zanima me šta je taj end game. Koliko sam samopouzdan sa svojim bendom, toliko sam nesiguran kada je reč o svemu ostalom. Nikada nisam bio angažovan pesnik, ranije sam u “Stray Dogg” pisao ljubavne pesme, ali sada vidim da ove društvene prilike imaju neverovatno jak uticaj na mene. Mada, pitam se koliko je umetnost bitna, koliko je bilo šta važno u odnosu na ovo što se dešava. Trenutno u Muzeju savremene umetnosti imamo izložbu Dejvida Hoknija, jednog od najvećih slikara današnjice. To je izložba godine. Baš sam razmišljao kako i dalje nisam otišao da je vidim, ali sam shvatio da je potrebna određena vrsta mira da bi se otišlo na izložbu. Da budeš tamo tri sata i da ne pogledaš na telefon kako bi proverio da li je ispred policija.