Pravda za bogate

Za “Vreme” iz Njujorka

foto: ap photo

Euforija Bele kuće nakon usvajanja “velikog, prelepog zakona”, koji sadrži glavne političke prioritete Donalda Trampa, nije dotakla ulice njegovog rodnog grada. Ogromnom broju Njujorčana je od ceremonije potpisivanja budžeta ispred predsedničke rezidencije bilo mnogo važnije da stignu na vreme do prijatelja koji žive negde u blizini Bruklinskog mosta, odakle će moći da gledaju vatromet za Dan državnosti, pošto je policija već u ranim popodnevnim satima počela da zatvara ulice prema Ist Riveru, propuštajući samo one koji žive u tom kraju. A kada im je pošlo za rukom da dođu negde iza Kedman parka onda su, okupljeni pored velikih prozora u neoklasicističkim zgradama s početka prošlog veka, zadivljeno gledali nebo iznad Menhetna koje se prelivalo bojama američke zastave i opisivali taj prizor gotovo istim rečima kojima je predsednik veličao ostvarenje svojih predizbornih obećanja.

To je još jedna sličnost između stanovnika Njujorka i onoga koji se nalazi na čelu zemlje. Kada sve ide kako treba, kažu da je to “veličanstveno”, a ako govore “da je sve u redu”, to obično znači da je krenulo po zlu; ukoliko se neko usudi da izusti kako je nešto “nepodnošljivo”, misliće da sa njim nešto nije u redu i zaobilaziće ga u širokom luku, tako da je jedino bivšoj NBA zvezdi Čarlsu Barkliju dopušteno da stvari nazove “užasnim”, ali samo u svojim sportskim komentarima na televizijskoj stanici TNT. Predsednik je tu nacionalnu crtu doveo do krajnosti, ali bez obzira na njegovu dodatnu sklonost ka preterivanjima oko onoga što radi, i oni koji čvršće stoje na zemlji moraće da priznaju kako Donaldu Trampu ne ide loše poslednjih dana. Zapravo, ide mu fantastično.

VELIKI I PRELEP

Uprkos oštrom protivljenju velikog broja republikanaca, poput senatora iz Severne Karoline Toma Tilisa, koji je predlog budžeta nazvao “izdajom”, ili senatorke sa Aljaske Lize Murkovski, za koju je usaglašavanje detalja zakona bilo “pravo mučenje”, Tramp je uspeo da većinu u oba doma Kongresa pridobije, uveri, umilostivi, natera ili uplaši da podrže njegov predlog. Prvi put otkako je ponovo izabran za predsednika, on je uložio sve svoje snage da dobije podršku Republikanske stranke za ovaj zakon.

Naviknut da vlada predsedničkim uredbama, poput carskih dekreta za koje nije potrebna podrška parlamenta, ovo je prvi njegov predlog koji je stavljen na glasanje otkako je stupio na predsedničku funkciju. Ne bi bilo nikakvo iznenađenje da bude i poslednji. U svakom slučaju, usvajanje propisa koji definiše državnu potrošnju i poresku politiku dokazuje da Tramp čvrsto drži pod kontrolom čitavu Republikansku stranku. Davanje proizvoljnog roka da se budžet usvoji u Kongresu pre 4. jula, bez obzira na neizvesnosti koje su potrajale do poslednjeg trenutka, potvrda je njegove samouverenosti. Ili možda samo dokaz uspešnosti strategije samouverenosti. U ovoj zemlji niko ne voli gubitnike. Neuspeh se ne prašta.

Pošto u Americi novac ima veću vrednost nego u drugim delovima sveta, raspodela budžeta nije samo stvar funkcionisanja države već govori o političkim prioritetima onih koji su na vlasti.

Više od devet stotina stranica “velikog, prelepog zakona” (One Big Beautiful Bill Act), imena kakvo nije zabeleženo u istoriji ove parlamentarne demokratije, direktno privileguje bogate na račun siromašnih, uz dodatno povećanje državnog duga. Zakon je dobar za one koji već imaju, loš za radničku klasu i one sa niskim primanjima. Ili, rečeno ovdašnjim jezikom, predivan za one kojima novca ne nedostaje, a solidan za one koji se ne bi požalili ako bi zarađivali više.

Mada o ovom tekstu svi neprekidno govore, broj onih koji su prostudirali čitav zakon verovatno nije veći od onih koji su pažljivo iščitali Filosofiju palanke, koja predstavlja nemali izazov i onima koji u toj oblasti imaju formalno obrazovanje, tako da verovatno ogroman broj nije uspeo da se probije dalje od prvih stranica knjige Radomira Konstantinovića, koju svi neprekidno citiraju. Usput, upravo su počele da se prodaju karte za njujorški nastup, kako stoji u najavi brodvejskog “Piter Džej Šarp teatra”, “rok-zvezde filozofije” Slavoja Žižeka, po ceni od 45 do 80 dolara, nastup koji se održava u isto vreme kada i koncert Bili Ajliš u Belmont parku na Long Ajlendu, pa svako može mirno da odluči šta će raditi 25. oktobra. Karakter je naša sudbina.

POKLON BOGATIMA

Na osnovu stotinak stranica sažetka zakona, preko kojih su preleteli pogledom oni koji su podržali ovaj akt u Kongresu, jasno je da su glavni prioriteti produženje poreskih olakšica za jedan procenat najbogatijih Amerikanaca koji zarađuju više od 900000 dolara godišnje, zato što će plaćati 66000 dolara poreza manje, zatim jačanje granične bezbednosti kako bi se sprečio ulazak ilegalnih imigranata, a one koji su nezakonito ušli izbacilo iz zemlje, te odbrana u kojoj centralno mesto zauzima sistem protivraketne odbrane “Zlatna kupola”. Istovremeno će se značajno smanjiti dotacije za čistu energiju, programe pomoći u hrani, a nezavisni Kongresni budžetski biro tvrdi da bi u narednim godinama bez zdravstvenog osiguranja Medikejd moglo da ostane 11,8 miliona ljudi.

To su oni koji nemaju osiguranje preko posla, a čija su primanja toliko niska da ne mogu sebi da priušte da kupe bilo kakvu zdravstvenu polisu sa kojom će moći da odu kod lekara. To znači da neće imati da plate za lečenje, tako da verovatno neće ni dočekati neki novi budžet. Odsek za javno zdravlje Univerziteta Jejl procenjuje da bi taj broj mogao da iznosi i 50000 ljudi godišnje. Bez obzira na to što je ukidanje Medikejda direktno kršenje jednog od glavnih predizbornih obećanja, sa posledicama ove njegove pobede suočiće se članovi Kongresa kada sledeće godine budu morali da pogledaju u oči svoje birače, mada senatorka iz Ajove Džoni Erns već sada lakonski govori kako ćemo “ionako svi umreti”.

Oni koje ne zadesi takva sudbina biće svedoci toga da država neće moći da skupi dovoljno novca od poreskih obveznika da pokrije sve planirane troškove, tako da će se državni dug, koji već iznosi oko 36,2 biliona dolara, u narednoj deceniji uvećati za 3,4 biliona dolara. Stoga je sada neophodno uveriti birače da se sve ovo radi u njihovom interesu, tako da se predsednik prvi put nakon duge pauze pojavio pred građanima u De Mojnu, na sat vremena vožnje od Ernsinog Red Ouka, gde sedamdeset posto birača, kada završi poslove na poljima i njivama, na izborima glasa za republikanske kandidate. No, da stvari nisu dobre samo za tvrdokorne republikance već i za one koji cene principijelnost, govori odluka Ustavnog suda da ograniči ovlašćenja sudija saveznih država da suspenduju predsedničke odluke na nivou čitave zemlje.

SUĐENJE SUDIJAMA

Odmah nakon što je Donald Tramp stupio na dužnost i počeo da izdaje dekrete, sudovi su proglasili neustavnim i suspendovali na desetine njegovih uredbi, bilo da je reč o ukidanju federalnih agencija, otpuštanju zaposlenih u saveznoj administraciji, izbacivanju ilegalnih imigranata prema uredbama Zakona o stranim neprijateljima, ukidanju državljanstva na osnovu rođenja, suspendovanju prava na traženje azila, zabrani zdravstvene nege za promenu pola maloletnika ili zamrzavanju strane pomoći.

Ruku na srce, ni Trampovi prethodnici, bilo da je reč o Džozefu Bajdenu ili Baraku Obami, nisu skrivali nezadovoljstvo kada su sudije stopirale sprovođenje njihovih odluka na nacionalnom nivou, bilo da je reč o opraštanju studentskih dugova, pravu na korišćenje lekova za abortus ili zaštiti miliona imigranata bez legalnog statusa u okviru DAPA programa. Već je počelo da liči na parodiju to što su demokrate podnosile tužbe protiv Trampove administracije i dobijale presude kod liberalnih sudija u Kaliforniji, Merilendu, Masačusetsu ili Vašingtonu, dok su republikanci zaustavljali sprovođenje odluka dva prethodna predsednika u Teksasu i Luizijani.

No, nakon nedavne odluke Vrhovnog suda, pred Trampovom administracijom više nema prepreka. Sistem “uzajamnih kontrola i ravnoteža” izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, koji predstavlja temeljni princip američkog ustavnog uređenja, ozbiljno je doveden u pitanje. Čitav drugi Trampov mandat svodi se na pomeranje barijera i ispitivanje koliko daleko može da se ide na raznim stranama: u uspostavljanju potpuno novog sistema vrednosti u zemlji, rušenju poretka koji se gradio u svetu nakon Drugog svetskog rata – bez jasne alternative o onome što bi moglo doći nakon toga – drastičnom povećavanju carina za uvoz ili napadu na iranska nuklearna postrojenja, o čemu je razmišljalo nekoliko predsednika pre njega a da se niko nije usudio da to učini.

foto: ap photo

NJUJORŠKI SOCIJALIZAM

Stvari bi bile gotovo briljantne za republikance da jedan potpuni autsajder, koji se otvoreno predstavlja kao demokratski socijalista, Zohran Mamdani, nije upravo pobedio na stranačkim izborima i postao zvanični kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika Njujorka, čiji je gradski budžet od 112 milijardi dolara veći od državne kase mnogih članica Evropske unije. Može Tramp da ga naziva “radikalnim, levičarskim lunatikom” i “komunističkim ludakom” koliko god hoć, kao i da preti da će se preispitati njegovo državljanstvo, Mamdani je sa svojim programom o besplatnom gradskom prevozu, otvaranju državnih prodavnica, vrtićima koji se ne bi plaćali i zamrzavanju renti – s obzirom na to da jednosobni stanovi u pristojnim delovima Njujorka mesečno koštaju između tri i četiri hiljade dolara – ubedljivo ostavio iza sebe predstavnika demokratskog establišmenta Endrua Kuoma.

Konzervativcima poput Čarlija Kirka, koji govori da je pre 11. septembra grupa muslimana ubila 2753 osobe ili kongresmenu iz Tenesija Endiju Oglsu, koji traži da se Mamdaniju oduzme državljanstvo a da se on deportuje iz zemlje, to neće mnogo pomoći. Kao što je Donald Tramp potpuno preoblikovao Republikansku partiju, napravivši je multietničkom i bliskom radničkoj klasi – kakva ona nikada nije bila – tako i Mamdani, bez obzira na sva protivljenja i napade iz svoje vlastite stranke, počinje da određuje put kojim ide partija kako bi izašla iz faze bezidejnosti i bila u stanju da se nosi sa Donaldom Trampom. Pobedio je, bez obzira na to što za njega niko nije ni čuo pre kandidature, jer je želeo da sasluša birače na ulicama i razgovara o onome što bi učinilo njihov život lakšim. Da priča sa radnicima o pretrpanim gradskim autobusima i vozovima koji sa ogromnim zakašnjenjem stižu na Pen stanicu jer se šine krive od vrućine.

Da zajedno s njima hoda Njujorkom, koji je zarobljen u letnjoj vrelini asfalta i betona dok se njegovi stanovnici rashlađuju na trotoarima, pored hidranata iz kojih sipa voda i pravi improvizovane vodoskoke, polako se vraćajući u rutinu svakodnevnog života nakon još jednog veličanstvenog praznika. I dalje će radije reći da je dan predivno sunčan, nego priznati da je vrelina nepodnošljiva – te nijanse su im manje važne od otpora političkom establišmentu. Republikanskom ili demokratskom – sasvim je svejedno. Zato će uskoro dobiti gradonačelnika koji je po meri ovog grada: uvek više svog nego zemlje u kojoj se nalazi.