U Donjecku ništa novo

Komandir ukrajinskog bataljona „Donbas“ Sjemen Sjemenčenko poručio je 25. avgusta da je uočeno 30 ruskih tenkova, od kojih je nekoliko uništeno. Tenkovi su navodno išli od ruske granice prema Novoazovsku (10.000 stanovnika) na obali Azovskog mora, udaljenom oko 15 kilometara od granice.

Ruski mediji su potom javljali da je nastao haos zvani „Rusi dolaze!“ u Marijupolju (450.000 stanovnika) na obali Azovskog mora, u kome su u maju ukrajinske snage uz upotrebu teškog oružja zapalile sedište policije, u kome su stradali neki od pobunjenicima lojalnih policajca, i ovladale gradom.

Ruski izveštaji kažu da su na vest o približavanju pobunjeničkih snaga ljudi u Marijupolju kupovali so i najosnovnije potrepštine, da su na benzinskim pumpama bili kilometarski redovi, da su zakrčeni putni pravci na istok prema Berđansku, a da je na železničkoj stanici veliki broj ljudi tražio karte za Berđansk, Ljvov i Kijev.

Širene su i glasine da u Marijupolj dolazi na istoku Ukrajine mitologizovani, na zapadu satanizovani Igor Streljkov, koji je misteriozno nestao iz javnosti nakon što je smenjen s mesta ministra odbrane Novorosije, kao što je još nekoliko ustaničkih vođa koji imaju rusko državljanstvo otišlo s položaja i ustupilo mesto lokalnim liderima pobunjenika. Neki su iz toga zaključivali da će ta smena na vrhu smanjiti radikalizam samoproglašenih republika, mada tamo nije bilo znakova pristanka na federalizaciju Ukrajine.

U Moskvi ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavljuje da nije ništa čuo o tamo nekom prelasku ruskih tenkova na ukrajinsku teritoriju, da takve tvrdnje sa ukrajinske strane nisu novost i da ukrajinska strana treba da iznese dokaze koje ima. Dan kasnije ukrajinska služba bezbednosti saopštila je da je u blizini mesta Zerkalniju Amvrosijevskom rejonu, nekih 60 kilometara severoistočno od Novoazovska, tamo gde je navodno okružena veća ukrajinska formacija, zadržano (ne zarobljeno!) deset vojnika 331. puka 98. Svirske divizije Vazdušno-desantnih snaga Ruske Federacije.

Rusko ministarstvo vojno potom saopštava da su ruski vojnici patrolirali u zoni granice preko koje često padaju granate na rusku stranu i da su na ukrajinsku teritoriju prešli verovatno slučajno, na neobeleženom delu granice. To ministarstvo podseća da su greškom tu granicu prelazili i ukrajinski vojnici s oružjem i u vozilima, a da je jednog trenutka bez oružja prešla na teritoriju Rusije i poveća grupa od oko 400 vojnika, koje su Rusi nahranili i vratili kući. Ruski mediji su naravno štedro beležili izraze zahvalnosti ukrajinskih vojnika, a zapadni su tu priču s ljudskim likom ignorisali.

Određena 24. avgusta 1991, kada je Ukrajina objavila nezavisnost od SSSR, rusko-ukrajinska granica duga 2250 km često predstavlja običnu stazu koja ide preko polja ili između bašti u predgrađima.

Na početku rata sadašnji gubernator Donjecka Igor Taruta, inače 2,5 milijardi dolara težak biznismen, vlasnik „Metalista“, hvalio se da su on i njegov brat o svom trošku naložili da se iskopa 100 kilometara rovova uz granicu koji treba da služe za odbranu od ruske agresije. Najmanje 100 kilometara granice nalazi se u zoni ratnih dejstava ili je pod kontrolom samoproglašenih republika Donjecke i Luganske, mada i tamo na nekim punktovima ima ukrajinskih carinskih posada, a nađe se i poneki posmatrač OEBS-a.

BITKA ZA SAUR MOGILU: Pobunjenici za koje se dve nedelje ranije pretpostavljalo da su pred kolapsom, ili bar pred gubitkom glavnih uporišta – Donjecka i Luganska – sada tvrde da se njihov položaj poslednjih dana poboljšao, da su presekli klinove kojima su Ukrajinci bili odsekli Donjeck i prekinuli vezu s gradom Luganskom, da su razbili ukrajinske snage kod Ilovajska, dvadesetak kilometara istočno od Donjecka, oko koga su danima vođene borbe, te da su ukrajinske snage između Donjecka i Luganska okružili u više „kotlova“ – jedan južno od Luganska u zoni aerodroma, a u drugom više prema jugu, uz rusku granicu, kod mesta Andrejevka, gde je navodno ponovo opkoljena velika grupacija ukrajinskih dobrovljačkih bataljona „Šahtjorsk“, „Ajdar“ i „Donbas“…

Tvrde i da su probivši južno okruženje Donjecka ovladali jednim visom kod predgrađa Jelenovka i da su otvorili put na jug prema 80 kilometara udaljenom Novoazovsku na obali mora.

Na južnom frontu – ako se u tom haotičnom ratu sa izmešanim snagama, „kotlovima“ i „kontrakotlovima“ može uopšte govoriti o frontu – uz rusku suvozemnu granicu od Azovskog mora prema Lugansku najkrvavije borbe vođene su oko uzvišenja Saur Mogila, nekadašnje kozačke stanice i mesta istorijske bitke Crvene armije s Vermahtom. S tog brda visokog 277,9 metara može se kontrolisati stepa u poluprečniku od 40 kilometara.

Pobunjenici su 26. avgusta tvrdili da su ponovo ovladali tim strateški važnim vrhom koji su napustili 9. avgusta povlačeći se pred nadmoćnim ukrajinskim snagama. Kijev saopštava da ukrajinske snage i dalje drže tu stratešku tačku.

Inače, sudeći po ruskim izvorima moglo bi se zaključiti da će Rusi uskoro biti pred Vašingtonom, a po ukrajinskim da će Ukrajinci sutra biti u Moskvi, a prekosutra pred Pekingom.

U magli rata je teško zaključiti ko se krajem avgusta tamo nalazi, ali je sudeći po snimcima s društvenih mreža jasno da je 36 metara visok spomenik od armiranog betona obložen granitom na vrhu tog brda najpre žestoko izrešetan, pa 21. avgusta srušen artiljerijskom vatrom. Ostala je da štrči samo noga šest metara visokog bronzanog ratnika okrenutog ka istoku.

Pobunjenički izvori govore da je Novorosija (koju čine samoproglašena Luganska i Donjecka Republika) formirala vojne formacije (brigade itd.) sposobne za veće operacije. Dve vesti iz ruskih izvora su govorile o pobunjeničkim partizanskim akcijama – o napadu na jednu motorizovanu jedinicu kod Harkova i u Zaporoškoj oblasti o napadu na kolonu kod Guljajpolja, inače rodnog mesta Batka Mahna, anarhističkog komandanta iz doba Oktobarske revolucije koji je izvesno vreme vodio krvave bitke.

RATNE PARADE I IZBORI: Zvanični Kijev je negirao da su ukrajinske snage u okruženju i tvrdio da su koncentrisani efektivi dovoljni da se zauzme Lugansk. Donjeck je izložen artiljerijskoj vatri i raketnim napadima i balističkom raketom „točka“, kako tvrde pobunjenici.

U Ukrajini je 24. avgusta obeležavana 23. godišnjica nezavisnosti. U Kijevu i Odesi su održane vojne parade. Neki su te parade podizanja borbenog morala poredili s paradom u čast godišnjice Oktobarske revolucije na Crvenom trgu 1941. kada su Nemci bili nadomak Moskve.

Predsednik Porošenko je raspustio Vrhovnu radu i za oktobar raspisao druge ukrajinske ratne izbore – ovog puta parlamentarne. Na unutrašnjem političkom terenu on je sigurno u boljem položaju od onog u kome je bio hetman Pavel Skoropadski pre ulaska Simona Petljure u Kijev u novembru 1918. On mora da se čuva jastrebova i Desnog sektora. Porošenko je obećao da će do dana nezavisnosti Ukrajine 24. avgusta uspešno okončati „antiterorističku akciju“ na istoku, ali kraj rata nije ni na vidiku. Jedinice s parade u Kijevu i još jedna brigada Nacionalne garde su poslate pravo na front u Donbas. Na vojnoj paradi u Kijevu on je podigao ton i govorio o 2014. godini kao godini otadžbinskog rata i najavljivao da će u narednim godinama u jačanje ukrajinskih oružanih snaga uložiti oko tri milijarde dolara. U različitim medijima se provlače vesti da Ukrajina, kojoj su na istoku pobunjenici skršili ili zarobili dosta vojne tehnike, navodno pokušava da kupi nešto teškog oružja od Mađarske i helikoptere od Hrvatske (koja je te helikoptere tokom rata kupila od Ukrajine), a da zauzvrat Hrvatska od Amerikanaca „pomoću mašica“ dobije modernije letelice.

U Donjecku su na isti dan, koji nazivaju danom nezavisnosti Ukrajine od Donbasa, organizovali svoju paradu na kojoj su prikazali zarobljeno ili uništeno ukrajinsko teško oružje i „marš pljenih“, marš zarobljenih Ukrajinaca koje su pobunjenički vojnici s bajonetima na puškama sproveli kroz „toplog zeca“ žena i starijih ljudi koji su ih nazivali fašistima. Iza kolone zarobljenika prošle su cisterne koje su vodom prale ulice, što je direktni citat marša zarobljenika u Moskvi posle operacija „Bagration“ u Belorusiji 1944. Tada su preko Crvenog trga u paradnom poretku provedeni nemački zarobljenici, a iza njih su polivači oprali pločnike.

Ukrajinska strana je tu paradu zarobljenika kvalifikovala kao kršenje Ženevske konvencije, što je prvo indirektno priznaje da se na ukrajinskoj teritoriji vodi rat. Kijev je do sada insistirao da na istoku zemlje vodi isključivo antiterorističku operaciju.

KONVOJ KAO „UKLETI HOLANĐANIN„: Pre parada, odigravala se drama s ruskim humanitarnim konvojem.

Rano ujutro 12. avgusta 2014. iz podmoskovskog Naro-Fominska pošla je kolona Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije sa 280 teških kamiona „kamaz“ sa dve hiljade tona humanitarne pomoći: 400 tona brašna, 100 tona šećera, 62 tone hrane za decu, 54 tone medicinskog materijala i lekova, 12.000 vreća za spavanje i 69 elektrotransformatora…

Izaslanik Rusije u UN Vitalij Čurkin je na konferenciji za štampu u Njujorku objašnjavao da je 7. avgusta Rusija saopštila generalnom sekretaru Crvenog krsta da ima nameru da pošalje humanitarnu pomoć žiteljima istoka Ukrajine, da su predstavnici organizacije odobrili inicijativu, da je 12. avgusta Kijev potvrdio mogućnost prolaska humanitarne misije, a da je 15. avgusta prvi deo kamiona već bio na rusko-ukrajinskoj granici; da je procedura transporta i kontrole humanitarne pošiljke prošla saglasno normama međunarodnog humanitarnog prava, a da su od običnog humanitarnog konvoja neke zemlje rešile da stvore politički događaj.

Kijev je do tada odbijao sve zahteve ruske strane da uputi pomoć. Kada je konačno u načelu pristao, pokazalo se da đavo leži u detaljima. Ukrajinska vlast je zahtevala da ne bude nikakve ruske pratnje ni pripadnika vojske, da ruski „kamazi“ nikako ne pređu ukrajinsku granicu, da konvoj dođe na granični prelaz „Šebekino-Pletnevka“ između Belogorodske (RF) i Harkovske oblasti (Ukrajina) koji drži Kijev, da pomoć bude pretovarena u kamione koje će iznajmiti Međunarodni crveni krst i odrediti u koje gradove će biti distribuirana.

Harkovska varijanta je tokom komplikovanih pregovora otpala i konvoj se uputio na jug prema Voronježu, pa prema graničnom prelazu Kamen Šahtinski na putu ka Lugansku, koji ukrajinska strana ne kontroliše. Prethodnica MKCK krenula je 20. avgusta u izviđanje maršrute prema Lugansku planirane za prolaz konvoja, koja je jugoistočno od Luganska prolazila pored sela Novosvjetlovska gde su prethodnih dana vođene borbe između pobunjenika i ukrajinskih snaga okruženih u široj zoni oko aerodroma.

Dok su „kamazi“ čekali na poljani blizu granice, Rusi su pozivali novinare i posmatrače da osmotre pošiljku. Na samoj granici ukrajinski carinici su počeli da pregledaju kamion po kamion i to je uz razna odugovlačenja trajalo prilično dugo. Predsednik Rusije Vladimir Putin rekao je u razgovoru s kancelarkom Angelom Merkel da je dalje zadržavanje humanitarnog konvoja postalo nepodnošljivo.

I u ruskom ministarstvu spoljnih poslova saopšteno je veoma oštrim rečima da je ispostavljanje novih veštačkih uslovljavanja i predloga već postalo podrugljivo i da se ne mogu dalje trpeti sličan haos, otvorena laž i neodgovornost (vlasti Ukrajine), kao i da su svi predlozi za odugovlačenje dostave pomoći ljudima u oblasti humanitarne katastrofe iscrpljeni.

MKCK nije pratio kolonu zato što nije dobio garancije Kijeva za bezbednost transporta. Predsednik Ukrajine Petro Porošenko poručio je da ulazak ruskog humanitarnog konvoja u Ukrajinu bez kontrole ukrajinskih carinika i bez pratnje zvaničnika MKCK predstavlja kršenje međunarodnog prava.

U zapadnim prestonicama su se ljutili preteći sankcijama Rusiji. Sekretar za medije Pentagona kontraadmiral Džon Kirbi naglasio je da Rusija treba da opozove konvoj.

Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen je ulazak ruskog konvoja u Ukrajinu nazvao narušavanjem međunarodnih obaveza, koje je Rusija prihvatila u Berlinu i Ženevi.

U Savetu bezbednosti UN zakazane su hitne konsultacije iza zatvorenih vrata. Zapadne zemlje su osuđivale Rusiju, a podržale su je južnoameričke zemlje i Kina. Ruski izaslanik Čurkin je konstatovao da je u SB vladalo „kraljevstvo krivih ogledala“ i zamerio što pojedine zemlje izražavaju zabrinutost zbog dostave humanitarne pomoći a da pri tom odbijaju da vide humanitarnu katastrofu na terenu.

Prvi kamioni iz ruskog humanitarnog konvoja stigli su u Lugansk u petak 22. avgusta oko podneva, za dan su isporučili sav tovar i vratili se u Rusiju 23. avgusta. Rusko ministarstvo za vanredne situacije saopštilo je da ima nameru da nastavi saradnju sa Međunarodnim komitetom Crvenog krsta, a Sergej Lavrov je 25. avgusta notom obavestio Ukrajinu o nameri Rusije da pošalje novi konvoj.

SUSRET U MINSKU: Teško je reći da li je rat u Ukrajini, koji se razgorevao na dan nezavisnosti kada je trebalo da se završi, dostigao onu kulminaciju posle koje bi moglo da dođe bar do primirja narednih dana. Neke varljive nade gajene su da se to može utanačiti u Minsku u utorak 26. avgusta na sastanku Evroazijske carinske unije, na kome su se ruski predsednik Vladimir Putin, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko i predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev sreli sa ukrajinskim predsednikom Petrom Porošenkom.

To je prvi direktan susret predsednika Putina i Porošenka nakon njihovog kratkog susreta u junu u Francuskoj na svečanosti obeležavanja Dana D, kojoj su tada prisustvovali i nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland. Nemačka, Francuska, Rusija i Ukrajina su posle toga učestvovale u četvornim pregovorima, koji nisu dali rezultat. Nemačka kancelarka Angela Merkel posetila je pre susreta u Minsku Kijev, očito nudeći neku nemačku kompromisnu formulu koju su mediji krstili različitim sloganima: „Krim za Donbas“, „Ukrajina za trubku“…

Mada je na paradi držao visok ratni ton, Porošenko je uoči dolaska u Minsk rekao da planira da se saglasi oko mirnog rešenja za Ukrajinu, da se u Minsku odlučuje o miru u Evropi, a njegova pres služba je saopštila da on dolazi u Belorusiju sa „tri moćna predstavnika EU“ kako bi razgovarali o miru. Pred odlazak u Minsk Porošenko je pokušavao da aktualizuje svoj plan koji je u junu propao.

Putin je u Minsku malo govorio o ratu u Ukrajini (rekao je da bez dijaloga nema rešenja). Moskva je predlagala bezuslovni prekid vatre, a iz konteksta njenih predloga može se zaključiti da to znači da Kijev pobunjenike treba da prizna kao stranu u ratu, na šta Kijev nije pristajao, obećavajući primirje samo ako „teroristi“ bezuslovno polože oružje. Pobunjenici su do sada izjavljivali da pristaju na primirje samo ako počnu pregovori o nezavisnosti. Putin i Porošenko su se saglasili da razmene ratne zarobljenike.

O trgovini je u Minsku bilo više reči. Porošenko je poručio da Ukrajini teško pada što se trgovinski promet sa zemljama Carinske unije smanjio za 30 odsto i da ne bi bilo dobro da se pogoršaju uslovi trgovine. Putin je nastupio tvrdo, rekavši da Rusija nije protiv učešća drugih zemalja u raznim savezima, ali ne na svoju štetu, da nikoga neće diskriminisati, ali da će nakon što Ukrajina potpiše ugovor sa EU ruska privreda pretrpeti štetu od 100 milijardi rubalja (oko 30 milijardi dolara) i da će Moskva zbog toga verovatno preduzeti zaštitne mere, to jest da će ukinuti trgovinske preferencijale i carinske olakšice za ukrajinsku robu.

Belorusiju je opomenuo zbog toga što preko nje ide reeksport zapadnih roba čiji je uvoz Rusija zabranila u okviru sankcija na sankcije.

Sastanku u beloruskoj prestonici prisustvovali su i visoki zvaničnici Evropske komisije, uključujući i šeficu evropske diplomatije Ketrin Ešton, ali, što je zanimljivije, i evropskog komesara za trgovinu Karela de Guhta i komesara za energetiku Gintera Etingera. Optimisti su od tih pregovora očekivali nastavak ukrajinsko-ruskih pregovora o gasu (ukrajinsko ministarstvo izjavilo je da neće prekidati transport ruskog gasa u Evropu). Pregovori EU i Carinskog saveza trajali su četiri sata, a onda se prešlo na radnu večeru – na kojoj kao i uvek postoje salvete na kojima se može štošta nacrtati.

Najavljivano je i utanačivanje nekakvog dovoljno dugog primirja tokom koga bi se našlo političko rešenje za Ukrajinu koja tone u ratnom haosu. Međutim, domaćin skupa u Minsku, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, izjavljuje u utorak nešto posle petnaest časova da ne očekuje kolosalna rešenja ukrajinske krize, da treba očekivati veliki proboj ka miru, ali konceptualno.

Bilans dosadašnjih borbi: po poslednjim evidencijama UN, 2249 poginulih (23 deteta) i 6033 ranjena (38 dece), u unutrašnjem izbeglištvu 190.000 lica (do 13. avgusta – 156.000), ukrajinskih izbeglica u Rusiji – 207.000 (nedelju ranije – 188.000)…

Zbog razrušene železničke infrastrukture u Donbasu, ugalj za ukrajinski elektroenergetski sistem može nestati za 40 dana. Kurs grivnje je pao na istorijski minimum.

Da li će se taj rat zaustaviti ili rasplamsati i kad kao mirotvorac nastupi Djed Moroz?