Strah od samih sebe

Za “Vreme” iz Njujorka

Jedini deo Njujorka sa mobilnim kućama nalazi se na Stejten Ajlendu, gde je Donald Tramp ubedljivo pobedio Kamalu Haris, ali se ova trošna naselja sve više nižu pored puteva kojima se vikendom ide prema severu zemlje. Zašto su demokrate izgubile vlast više je nego jasno onima koji stanuju u montažnim građevinama na pustim ledinama jer više ne mogu da plate stanove u gradovima, ali je odgovor ogromnog broja drugih na pitanje – da li vam je bolje nego pre četiri godine – uplašio mnoge, jer je postalo očigledno da republikanski lider, u kome mnogi vide rešenje svojih problema, nije nikakva društvena anomalija ili prolazna pojava, kako je izgledalo kada je, poražen i izolovan, napuštao Belu kuću na kraju svog prethodnog mandata. Većinska Amerika je Donald Tramp.

Tramp, takav kakav jeste, sa najavama o diktaturi koju će sprovoditi tokom jednog dana, istorijskoj deportaciji imigranata i ogromnim tarifama na robu iz uvoza, sa osudama za 34 krivična dela, sa presudom za seksualno zlostavljanje i tužbama zbog ometanja primopredaje vlasti, pokušaja preokretanja izbornih rezultata i nezakonitog zadržavanja poverljivih dokumenata, sa rasističkom retorikom o “genetskoj predisponiranosti za zločine” i ksenofobičnim pričama o “ljudskim životinjama”, sa pretnjama zatvorom političkim protivnicima, mizoginim komentarima o ženama i huškanjem pristalica da se puca na novinare.

Besni i ogorčeni što žive lošije, a zemlja, prema njihovom mišljenju, ide u pogrešnom smeru, birači su poverovali da su za njihove probleme odgovorni oni u koje je Donald Tramp upirao prstom, jer je on neprekidno govorio da nije krivica u njima već u nekom drugom: “dubokoj državi”, “vašingtonskoj močvari”, “korumpiranim elitama”, “prevarantima na vlasti”, “imigrantima”, “medijima”… Građani su oštećeni, poručivao je on, jer ih neko iskorišćava. Zato su glasali protiv demokrata.

Sada kada su sve poluge vlasti u Trampovim rukama, stanovnicima Amerike preostaje da se pitaju šta ovakav izbor govori o njima samima. Ako je on najbolji politički lider, kakva je to zemlja?

MULTIETNIČKI REPUBLIKANIZAM

Prvi put nakon dvadeset godina republikanci su osvojili većinu glasova na državnom nivou, čime su uklonjene potencijalne zamerke na račun nepravednosti elektorskog sistema kojim se bira predsednik SAD. Preostalo je da se izbroji oko milion glasova na zapadu zemlje, ali je više nego očigledno da je Tramp ostvario mnogo bolji rezultat nego 2020, kako u tradicionalno “republikanskim”, tako i u “demokratskim” državama.

Republikanska stranka bolje stoji i na mestima na kojima nikada nije bila popularni, poput države Njujork, a nakon što su stigli rezultati iz Arizone, jasno je da su pobedili u svih sedam “kolebljivih” država – Mičigenu, Pensilvaniji, Džordžiji, Severnoj Karolini, Viskonsinu i Nevadi. Republikanci su preuzeli većinu u Senatu, gde će imati 52 mesta, a na putu su da zadrže dominaciju u Predstavničkom domu. Bez obzira na to što glavna Trampova izborna baza ostaju belci bez univerzitetskog obrazovanja, prve analize govore da nijedan republikanski kandidat nije osvojio više glasova Afroamerikanaca i Latinoamerikanaca tokom poslednjih pet decenija, a za njega je glasalo mnogo više mladih nego ikada ranije, uključujući i one koji prvi put izlaze na izbore. Bez obzira na Trampove priče o “genima”, “silovateljima iz Meksika” ili “lošim delovima gradova”, sa aluzijom na Afroamerikance koji su, zbog diskriminacije, često prinuđeni da žive u siromašnim četvrtima, Trampov pokret je mnogo više multietnički nego ikada ranije.

Afroameričko stanovništvo nerado govori o onome sa čime se često suočava, problem rasnih nejednakosti u SAD sakriven je od ostatka sveta, ali će vam dosta njih reći da su mnogo puta tokom života iskusili razne vrste diskriminacije: u školi, saobraćaju, na poslu ili ulici. Uprkos tome, može se desiti da, dok zajedno čekate u javnoj perionici veša, koje su jedna od osobenosti američkog načina života zajedno sa prodajom leda u vrećama ili kapelama u automobilskim prikolicama, čujete kako su glasali za Trampa. Ako pitate kako mogu da budu za onoga čije pristalice na kolima nose zastave Konfederacije, koje aludiraju na vreme robovlasništva, reći će vam kako imaju osećaj da nemali broj pripadnika belačkog stanovništva ima slično mišljenje o njima, ali da jedan deo ne govori javno ono što misli jer se pretvara. Sa onima koji se ne pretvaraju nema dilema.

Na telefone Afroamerikanaca ovih dana stiže poruka koja liči na dopise koji se primaju nakon konkursa za novi posao. “Čestitamo”, piše na početku, “izabrani ste da berete pamuk na plantaži. Molimo vas da budete spremni da napustite svoj dom 24. novembra 2024. godine, pokupićemo vas u osam ujutru belim kombijem.” Sa željama da primaoci poruke lepo provedu ostatak dana, u potpisu stoji “Trampove pristalice”.

Naravno, poruku je mogao poslati bilo ko, širenje mržnje u virtuelnoj realnosti ne košta ništa, nije baš veliki broj onih koji bi prišli nekome na ulici i dali mu papir sa ovim tekstom, ali sve ovo pokazuje koliko su stvari otišle predaleko. Problemi ekonomije, granica i nacionalne bezbednosti bole više od nelagode što etničke manjine moraju da budu na istoj strani sa onima koji mrze druge zbog boje kože.

Pritom, ekonomija nije neka apstraktna priča o inflatornim kretanjima, visini kamatnih stopa Federalnih rezervi ili berzanskom indeksu Dau Džons. Ekonomija za građane Amerike prvenstveno znači – da li čekom koji stiže petkom mogu da pokriju ono što su platili kreditnom karticom prethodne subote, može li da se priušti stan u nekom pristojnijem delu Njujorka ili mora da se živi pored močvare na Stejten Ajlendu, u jeftinim kućama sa plastičnom oplatom koje se naslanjaju jedna na drugu, ili negde prema severu iznad Delija, gde hodaju okolo po poljima sa mobilnim telefonom u ruci, tražeći mesto gde će se pojaviti mobilni signal Verajzona.

PORAZ VEĆI OD GREŠAKA

foto: ap photo

Za to vreme Demokratska stranka pokušava da se konsoliduje nakon teškog poraza. Greške su poznate –obećanja Džozefa Bajdena da će biti most ka novoj generaciji koja su se pretvorila u njegovo insistiranje da može pobediti Trampa, što je dovelo do toga da demokrate nisu imale normalnu proceduru za izbor predsedničkog kandidata, a Kamala Haris je gurnuta u kampanju bez dovoljno vremena da se predstavi biračima, uz njeno uporno odbijanje da se distancira od nepopularne administracije, te konfuzne poruke o opasnosti za demokratiju i “Trampovom fašizmu”. Sve ovo se desilo dok sedamdeset odsto birača ponavlja da je zemlja na pogrešnom putu, a polovina kuka da živi lošije nego pre četiri godine, pa tako čini poraz demokrata mnogo težim od svega onoga što tokom kampanje nisu uradili drugačije.

Stranka koja bi, po prirodi stvari, morala da bude na strani potlačenih i obespravljenih pretvorila se delom u političku partiju dobrostojećih koji su izgubili svaku vezu sa radnicima. Bilo je dovoljno da partijski stratezi vide da pesma “Bogataši severno od Ričmonda” Olivera Entonija, koja je snimljena njegovom amaterskom kamerom u društvu dva psa i negde u šumama Virdžnije, već ima 175 miliona pregleda na Jutjubu, a da se od tog grada, gde se radi za “bednu platu”, do Vašingtona, gde žive oni “koji kontrolišu zemlju”, stiže kolima za dva sata, pa da razmisle o tome kakve poruke treba slati biračima.

Čak i oni koji su izrazito progresivni, poput senatora iz Vermonta Bernija Sandersa, smatraju da je “politika identiteta” zanemarila činjenicu da većina ljudi u zemlji pripada radničkoj klasi, tako da je trend napuštanja Demokratske stranke počeo sa “belcima, a nastavio se sa Afroamerikancima i Latinoamerikancima”.

“Ne bi trebalo da nas iznenađuje što je Demokratska stranka, koja je napustila radničku klasu, doživela da i radnička klasa napusti nju”, piše Sanders.

Džuli Roginski, jedna od glavnih strateškinja Demokratske stranke, rekla je nedavno za CNN da “demokrate nisu znale kako da komuniciraju sa biračima” i da su se umesto životnih pitanja bavili time da Latinoamerikance oslovljavaju politički korektnim, nebinarnim, Latin(x) imenima, kako bi se izbeglo rodno prejudiciranje koje se nalazi u nazivima Latin(o) ili Latin(a).

“Kao da živimo na nekoj drugoj planeti”, opisivala je Roginski.

Mnogi će reći da su birači izmanipulisani društvenim mrežama i da postoji razlika između njihove percepcije i objektivnih parametara, bilo da je reč o inflaciji, cenama ili nezaposlenosti. Manipulacija postoji i uvek je postojala, ali ljude mnogo više boli to što je renta za jednosoban stan u Njujorku tri ili četiri hiljade dolara mesečno nego što se raduju tome što su na javne toalete postavljene oznake za rodno neutralne. Nije stvar u tome šta piše na vratima, nego u prioritetima. Većini birača važnije je kako živi, pa onda gde se zadovoljavaju druge potrebe. Kome je bitnije ovo drugo, bujrum, svet je polje beskrajne slobode, ali će se uskoro videti mogu li se promene u društvu ostvariti sa manjinama ili će ponovo biti potrebne ogrubele ruke radničke klase.

Mnogi politokolozi smatraju da je Demokratska stranka u ekonomskim pitanjima otišla udesno, ostavljajući radnike i srednju klasu da preživljavaju u neoliberalnom kapitalizmu, gde su i ljudi i roba na tržištu, dok su oko društvenih pitanja napravili iskorak prema progresivnoj levici. Time su izazvali dvostruku frustraciju onih koji bi, po prirodi stvari, morali da budu njihove izborna baza. Cena je plaćena, oni su se okrenuli Trampu koji je obećao da će i to srediti.

NADA ZA NADU

Dok budući šef Bele kuće okuplja saradnike, što je počelo imenovanjem Suzi Vajls za šeficu njegovog kabineta a nastavljeno izborom Elis Stefanik za ambasadorku SAD u UN, Stivena Milera na mesto zamenika za politiku, a Toma Homana za pitanje granice, svi iščekuju prvi dan njegovog predsedničkog mandata, s obzirom na ponavljanja tokom kampanje – “obećanje dato, obećanje ispunjeno”.

Obećano je mnogo toga. Na prvom mestu, zatvaranje granice i “drill, baby drill”, što bi trebalo da znači oslobađanje energetskih potencijala zemlje, bez obzira na to što je proizvodnja nafte već dosegla najvišu stopu u istoji SAD. Odmah posle toga deportacija ilegalnih imigranta, zaustavljanje rata u Ukrajini i Gazi, tarife od 60 odsto na uvoz robe iz Kine, ukidanje programa raznolikosti, jednakosti i inkluzije u vladinim institucijama, ali se suštinski ništa ne zna kako će Trump svoja obećanja sprovesti u delo, jer na tom putu stoje brojne administrativne i institucionalne prepreke. U pozadini svega i dalje čeka “Projekat 2025”, sa detaljnim planovima kako “konzervativci” treba da spasu zemlju iz “kandži radikalne levice”. No, koliko god se Trampov MAGA pokret (Make America Great Again – Učinimo ponovo Ameriku velikom) dovodi u vezu sa ovom ekstremističkom agendom njegovih bivših saradnika, on sam nikada nije bio vojnik bilo kakve ideologije. On je svoj. Njegov politički stil su populistička demagogija i reči koje ljudi vole da slušaju. Pritom je novoizabrani predsednik obično ljut isto kao što su gnevni oni koji su glasali za njega, a u besu se često kaže ono što se nikad ne uradi. Ključna Trampova poruka ostaju promene, uz prizivanje prošlih vremena.

Možda će ta budućnost, sa primesama nostalgične prošlosti, pomoći da se oni koji žive u trejler parkovima, bez prodavnica, škola ili metroa, vrate u svoje delove grada u Bruklinu, Kvinsu ili Bronksu, gde su rođeni i odrasli. No, mnoge stvari su se u međuvremenu nepovratno promenile, na Menhetn sigurno više neće moći, taj deo grada trajno su zauzeli oni koji vikendom putuju privatnim avionima na karipska ostrva i ne znaju da na pustim ledinama severno od Njujorka postoje trošna naselja pored kojih, kada krenu na odmor, prolaze radosni i veseli oni koji nisu prinuđeni da žive na takvim mestima.