Trampizam za siromašne

Kognitivni naučnici i psiholozi osmislili su mnogo testova i prikupili mnogo dokaza da pokažu kako ljudski mozak veoma često vidi ono što želi, što je navikao da vidi ili što se uklapa u prethodno usvojene sheme tumačenja. Džaba ćete većini ljudi objašnjavati da pri susretu sa zmijom ne bi trebalo praviti nagle pokrete, jer je to uobičajena reakcija na opasnost; ime fudbalskog sudije Sorensena koji nas je žestoko oštetio na utakmici sa Španijom pre četrdeset godina postalo je kolektivni simbol sportske nepravde, ali malo njih zna ime sudije koji nije dosudio gol za Portugal pre samo četiri godine zahvaljujući čemu smo se kvalifikovali na Svetsko prvenstvo jer je to protiv dubokog uverenja da sudije uvek sude protiv nas.

Teško da ima ukorenjenijeg političkog uverenja od stava da protiv Srbije rade strane vlade i svetski moćnici koji žele da vladaju svetom, a mi im pravednički stojimo na putu i prkosno ne damo. Njega prati i uverenje da će, kad se geopolitičke prilike promene, Srbija ponovo biti glavna u komšiluku i pokazati drugima ko je ko i ko je u pravu.

Na sreću, izgleda da je jedna prepreka prosperitetu Srbije uklonjena prošlog utorka na izborima u SAD, pobedio je Donald Tramp. Makar ako čitate srpske tabloide, slušate analitičare na Sputnjiku i televizijama sa nacionalnim frekvencijama ili prosto na ulici čitate plakate i bilborde ili mnogobrojne naloge na društvenim mrežama, radi se o uzoru i velikom srpskom prijatelju, većem Srbinu od mnogih Srba.

NARODNI GENIJE

foto: mdodik.offical/instagram

Anonimni srpski narodni genije otišao je, kao i uvek, korak dalje pa je prepevao četničko/ustašku pesmu sa Dinare u stihove “Šta se ono na Floridi sjaji/ Donaldovi prameni na glavi”. Srbija je dobila vetar u leđa ponovnim izborom Trampa za predsednika SAD i sad drugi treba da brinu. Čak se i sa Vučićem odmah čuo. Srbija i Amerika će opet biti velike.

Narodni genije se pobrinuo i da pobroji šta će Tramp uraditi, samo da izgradi bedem ka Meksiku i krene da se bavi Evropom i ko sve treba da brine. Kosovo će se vratiti matici, na Drini više granice neće biti, Hrvati će da puknu od muke, Ratka će iz apsane da vrati, Crnu Goru će iz NATO-a da makne, Srbija će se vratiti svome moru, Bosna nek se s državom pozdravi, a Tramp i Putin će dva bratska cara postati. Zbog toga, “Oj, Donalde, pramene zaliži/ Srbijado, zastave podiži”. Iako je narodna mašta otišla predaleko, ona donekle, pomalo karikaturno, odslikava srpsku geopolitičku fantaziju. Ako ne verujete, pogledajte na koji način Deklaraciju o srpskom jedinstvu koju je doneo Sverpski sabor a usvojila Narodna skupština, mnogo korektnijim jezikom koketira sa ovim temama.

Oni umereniji imaju manja očekivanja, ali svakako dolazak Trampa doživljavaju kao veliki geopolitički potres koji će promeniti svet, a Srbiji olakšati život, ako ne i vratiti mesto koje zaslužuje u svetskoj podeli karata koja sledi. Uz to, predsednik i vlada su se potrudili da tome daju i materijalnu komponentu. Posle nekoliko neuspešnih i skupih opklada na rezultate američkih izbora, srpski predsednik ovoga puta nije javno navijao ili davao donacije, ali je Trampovom zetu poklonio skupocenu lokaciju zgrade Generalštaba u centru Beograda i ne zna se koju još kako bi se uvećao konto nekretnina porodice Tramp.

Nije teško ovu fantaziju suočiti sa realnošću i pokazati koliko nema dodira sa realnošću. Trampizam je dobro opisan fenomen u literaturi, ko ima vremena da čita o tome. On je sve suprotno onome što većina njegovih pristalica podržava. To je jedna verzija destruktivnog i autoritarnog nacionalnog kapitalizma, čak sa elementima rasizma, koja pruža krake prema nezadovoljnima takozvanom liberalnom hegemonijom i strukturama moći koje je održavaju. Manje je važno za šta se bori, koliko je važno protiv koga se bori. Zato za njega mogu glasati i latinosi koje vređa i čije sunarodnike hoće da deportuje i žene kojima ukida pravo na abortus i LGBT populacija koju bi ponovo da skloni u privatnost. Svi oni se ne bore za Trampa, nego protiv sistema koji ih stavlja u nepopravljiv položaj, a koji im njihov položaj ulepšava pričom o pravima. To je iluzija koju prodaje Tramp, ali ne samo on, nego i mnoge njegove kolege u Evropi i širom sveta. Niko nije slep da ne vidi gomilu bezobrazno bogatih i bahatih ljudi koje on okuplja, koji će sve učiniti da budu još bogatiji i bahatiji, ali oni su na istoj strani sa svim žrtvama postojećeg sistema.

Zbog toga nije teško utvrditi odakle potiče toliki politički entuzijazam u Srbiji kada je reč o Trampu. Srbi o sebi vole da misle kako su kolektivna žrtva tog istog sistema ili makar vlast u Srbiji nastoji da plasira takvu sliku prema biračkom telu. Pravo pitanje je šta će ovako tumačen i slavljen trampizam značiti za Srbiju.

Najpre, ukratko o sadržaju ovih očekivanja. Malo ko od onih koji trampizam promovišu ozbiljno veruje da će do nekih značajnih promena doći u dogledno vreme. To ne najavljuje ni sam Tramp. Teško je zamisliti da će u dogledno vreme doći do promene bilo koje od američkih politika koje se tiču Srbije. To se nije dogodilo ni u prošlom mandatu, osim, podsetimo se, pred kraj mandata kada je izveo kaubojski zahvat privođenja srpskog predsednika i tadašnjeg kosovskog premijera da potpišu Vašingtonski sporazum kako bi pokazao da je on taj koji može da rešava teške istorijske probleme bolje nego kilave evropske birokrate. Od tog sporazuma je malo ostalo, Izrael i Kosovo su se međusobno priznali, uz veliku pompu je otvorena kancelarija razvojne finansijske korporacije (DFC) u Beogradu o kojoj kasnije nismo mnogo čuli, pokrenut je, danas zamrli, projekat Otvoreni Balkan, koji je trebalo da bude pandan Berlinskom procesu, a izaslanik Grenel se dobro provodio po beogradskim noćnim klubovima sa srpskim ministrom finansija, gde je nastavio da obavlja privatne poslove. Pregovaralo se i o razmeni teritorija Srbije i Kosova u zamenu za uzajamno priznanje, ali teško da je to san anonimnog srpskog pesnika o rešenju kosovskog pitanja.

PROIZVODNJA UVEK NOVE ILUZIJE

Ostalim pitanjima iz pesničke agende, ako izuzmemo odnose sa Rusijom, Tramp se gotovo nije bavio. Teško se po bilo čemu Trampova pozicija prema pitanjima sa agende može nazvati prijateljskija po Srbiju, ako se tu ne računa njegova nesklonost ka intervencijama, makar tamo gde se to njemu i SAD ne isplati. Niko ne može biti siguran u to da li će, ukoliko bude postojao interes, da se umeša, šta će se zaista dogoditi i u kom pravcu će se situacija razvijati, posebno imajući u vidu prisustvo i uticaj Ilona Maska. Tačno je da mnogi političari i analitičari na Kosovu brinu u pogledu rezultata američkih izbora, ali je više reč o usporavanju postojećeg procesa i mogućeg vraćanja teme razmene teritorija na sto, nego što su zabrinuti da će zaista zastupati srpsku stranu. I zaista, teško je reći kome bi išlo u prilog i kakve rezultate bi imalo takvo mešanje i pokušaji rešenja teških problema preko kolena.

Ono što je verovatno tačno jeste da će se srpski i američki predsednik i njihova administracija bolje razumeti i imati jednostavniju komunikaciju nego srpski predsednik i sadašnja administracija, makar kao ljudi i političari sličnog formata i stila. Ipak, ne može se reći da se srpski predsednik nije dobro slagao i sa dosadašnjom administracijom po mnogim pitanjima, posebno pitanjima kopanja litijuma i izvoza oružja, i da je ona bila nesklona, posrednom i neposrednom, davanju podrške predsedniku Vučiću. Sada će se verovatno promeniti rečnik i ton, rezultati će biti slični.

Možda narodni genije neće biti srećan ishodima Trampove politike, a mnogi analitičari i političari već su spustili svoja očekivanja, ali vlast u Srbiji ima razloga da se raduje povratku Trampa na vlast. Ne zbog toga što će se rešiti veliki nacionalni problemi i što će Srbija, poput Amerike, ponovo postati velika, nego zato što će ponovo moći da mobiliše velike nacionalne aspiracije i manipuliše njima, a usput će moći i da se završi neki poslić sa američkom administracijom i izdejstvuje podrška gde je to moguće.

Za vlast u Srbiji, njene medije i tajkune, ovo je potvrda ispravnosti izabranog puta i znak da se još jednom svuda razviju bezbrojne zastave. Nastavljamo dalje, nema veze što se ruše nastrešnice i ginu ljudi, što se raskopava, raseljava i zagađuje, što nema ko da nas leči, što je više od četrdeset procenata učenika funkcionalno nepismeno, što neki imaju sve a drugi ništa. Važno je proizvoditi uvek nove iluzije, koje se nastavljaju na ukorenjene priče, jer tako radi ljudski mozak. A dobrovoljaca i plaćenika za ovaj posao, kulturnih ratnika, ima na pretek.

Za građane i građanke Srbije, Trampova pobeda značiće nastavak ispiranja mozga, brže, jače, bolje. Za one koji ne žele da žive ovakvim životom, sa ovakvom vlašću i u ovakvoj državi značiće da će posao promene biti još teži i mukotrpniji.

Zajednički politički stil dva predsednika i iluzije koje oni proizvode sastoji se od jednostavnog recepta: autoritarna vladavina i besramno bogaćenje preliveni kulturnim ratom protiv ideološkog imperijalizma i ostvarenjem velikih nacionalnih ciljeva. Sve drugo je tehnički problem. Zbog toga će najveća tekovina Trampove pobede u Srbiji biti legitimacija autoritarnog stila vladavine.

Autor je narodni poslanik ZLF-a