Izgradnjom džamija, Turska nastoji da ojača svoj uticaj na Zapadnom Balkanu i promoviše konzervativni islam. Ti verski objekti istovremeno su deo šire geopolitičke agende vlade Redžepa Tajipa Erdogana.
Namazgah-džamija u Tirani, glavnom gradu Albanije, sa svojim minaretima visokim 50 metara i prostorom za oko 8.000 vernika, spada među najimpresivnije islamske bogomolje na Balkanu. Njenu izgradnju je, između ostalih, sa oko 30 miliona evra finansirala turska verska uprava Dijanet. Arhitektonski uzor bila je istanbulska Ahmedija ili Džamija Sultana Ahmeda, poznata još i kao Plava džamija, podseća Dojče vele.
U oktobru 2024. godine, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan došao je u Tiranu na otvaranje džamije, nakon desetak godina izgradnje. Tom prilikom potpisao je sporazum o saradnji s Albanijom u oblasti poljoprivrede i obrazovanja, i poklonio zemlji nekoliko dronova turske proizvodnje. Takođe je Dijanetu obezbeđen uticaj u upravnom odboru nove džamije, a imenovan je i turski imam – što je izazvalo nezadovoljstvo u albanskom društvu.
Pre te džamije, u Tirani su, nakon pada komunizma 1990. godine, već bile izgrađene reprezentativna katolička i pravoslavna crkva, 2001. i 2014. godine. Pod diktatorom Enverom Hodžom, Albanija se proglasila prvom ateističkom državom. Od 1967. godine religije su bile zabranjene, a sve verske institucije zatvorene.
„Primer Namazgah-džamije pokazuje kako Turska deluje kao regionalna sila na Balkanu i pokušava da proširi svoj uticaj putem izgradnje džamija“, kaže Natali Klaje, sociološkinja sa Visoke škole za društvene nauke (EHESS) u Parizu. Izgradnja džamija kao oblik „meke moći“ usko je povezana sa ekonomskim, političkim i vojnim interesima. „Međutim, lokalni akteri imaju određeni manevarski prostor i koriste ga“, dodaje Klejer.
Turska je dosledno zastupala svoje interese: tako su od 2017. do 2019. godine radovi na Namazgah-džamiji bili su obustavljeni, jer je Turska od Albanije tražila izručenje nekoliko osoba za koje se tvrdilo da su bliske pokretu Fetulaha Gulena. Nakon pokušaja puča 2016, Erdogan je za neuspešni državni udar okrivio pokret sada pokojnog propovednika Gulena i progoni njegove članove, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Tek nakon što su te osobe izručene Turskoj, radovi su nastavljeni.
Turska je zamenila Saudijsku Arabiju
Danas je Turska vodeći finansijer izgradnje džamija na Zapadnom Balkanu. To nije bio slučaj u prvim godinama nakon raspada bivše Jugoslavije.
Tokom rata u Bosni i Hercegovini, od 1992. do 1995. godine, oko 600 džamija potpuno je uništeno, a stotine drugih oštećene, navodi stručnjak Robin Konje u svojoj studiji o izgradnji džamija u Bosni i Hercegovini.
Nakon završetka rata 1995. godine, Saudijska Arabija je bila glavni sponzor obnove i izgradnje novih džamija u BiH. Tek nakon napada 11. septembra 2001. i dolaska Erdogana na vlast 2002, Turska je postepeno preuzela vodeću ulogu.
Nacionalizam umesto vere
Saudijska Arabija se, s druge strane, pod prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom, sve više povlači. Projekti džamija koje je finansirala Saudijska Arabija prepušteni su lokalnim zajednicama. Bin Salman je u svojoj „Viziji 2030“, koja definiše prioritete saudijske politike do kraja decenije, stavio akcenat na restauraciju istorijskih džamija u samoj Saudijskoj Arabiji i očuvanje sopstvenog kulturnog nasleđa.
„Danas u Saudijskoj Arabiji u prvom planu je manje vehabijski islam, a više nacionalizam“, kaže Kristin Smit Dajvan iz Instituta za države Persijskog zaliva u Vašingtonu. Bin Salman se, barem zvanično, distancirao od vehabijskog islama koji je dugo bio izvozni proizvod Saudijske Arabije: u televizijskom govoru 2021. godine nazvao ga je prevaziđenim.
Erdoganov „infrastrukturni imperijalizam“
Turska sebe pak vidi kao naslednicu Osmanlijskog carstva na Balkanu i naglašava svoj status regionalne sile. Tu se ne radi samo o verskoj politici Erdoganove Radničke partije (AKP). Izgradnja džamija je samo jedan deo turske infrastrukturne politike – ne samo na Zapadnom Balkanu, već i na Kavkazu, u Centralnoj Aziji, Severnoj Africi i podsaharskoj Africi, kaže Rebeka Brajant, profesorka kulturne antropologije na Univerzitetu u Utrehtu. Izgradnju džamija treba posmatrati u širem geopolitičkom kontekstu.
Bilo da se radi o železničkim prugama, lukama, hotelima ili tržnim centrima – turski investitori su prisutni u velikom obimu od Bosne i Hercegovine, Gruzije i Kazahstana, do Severnog Kipra i Senegala. Na mnogim tenderima poslovi su dodeljeni firmama bliskim Erdoganu. Brajant tu vrstu političkog uticaja naziva „infrastrukturnim imperijalizmom“.
Mega-projekti poput kompleksa u turskom delu Nikozije, na Severnom Kipru, koji je Erdogan otvorio u maju 2024. godine nakon pet godina izgradnje – a koji obuhvata predsedničku palatu, zgradu parlamenta, velike hotele i džamiju (koja u trenutku otvaranja još nije bila završena) – predstavljaju „geopolitičke prostore u kojima Turska izražava svoju viziju budućnosti“.
Erdogan tu ide na etničke, verske ili istorijske sličnosti i koristi retoriku „bratstva“ i „zajedničke sudbine“ koja povezuje Tursku s tim zemljama. Projekti bi trebalo da pošalju poruku: „Mi smo budućnost. Mi smo moderniji od Zapada“, objašnjava antropološkinja Brajant. Tako su izgradnje džamija, ali ne samo džamija, deo turske vizije budućnosti u kojoj Zapad više nije krajnja tačka progresa.
