Strah Evrope od Amerike

Pre 19 godina, na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, Vladimir Putin je šokirao svet govorom koji su mnogi čuli, ali retki saslušali. Poručio je da Rusija neće pristati na posthladnoratovski svet pod hegemonijom “jednog gospodara, jednog suverena” i da Moskva neće tolerisati napredovanje NATO prema istoku.

Godinu dana kasnije Rusija je vojno napala Gruziju i od zemlje matice otcepila Abhaziju i Južnu Osetiju, teritorije koje su potom organizovale “referendume” i proglasile nezavisnost koju je samo Rusija priznala.

Usledila je aneksija Krima 2014, još jedna potvrda da je Putin spreman oružjem da brani svoje zapadne granice. Onda je 22. februara 2022. usledila invazija na Ukrajinu, agresija koja je čisto kršenje međunarodnog prava – po istoj matrici po kojoj su to radili Amerikanci po raznim delovima sveta.

Kremlj i danas ponavlja da je njegov osnovni cilj promena međunarodnog poretka – pravo da i on uzima tuđe teritorije kada smatra da je to potrebno.

Prošle godine, na istoj konferenciji koja je poseban seizmograf globalnih odnosa, američki potpredsednik Dž. D. Vens brutalno je napao Evropljane, optužujući njihove lidere da “odstupaju od fundamentalnih vrednosti”, da sprečavaju slobodu govora, da ne rade ništa oko ilegalne imigracije i da svojim zemljama upravljaju u strahu od istinske volje birača.

Nova američka strategija nacionalne odbrane kasnije će definisati da su istinski partneri SAD u Evropi “patriotske partije” – krajnji desničari, nacionalisti, populisti i suverenisti. Prave pretnje Evropi ne dolaze spolja, od Rusije ili Kine, već od njenog udaljavanja od “najfundamentalnijih vrednosti”.

“Plašim se da pretnja dolazi iznutra”, poručio je tada Vens.

foto: ap photo

EVROPSKA KONTRAOFANZIVA

Taj govor u vreme početka drugog mandata Donalda Trampa jasno je nagovestio ono što će uslediti: period ozbiljnog narušavanja prekoatlantskog savezništva obeleženog ekonomskom i ideološkom konfrontacijom, prezirom i uvredama. Tramp je, za razliku od svojih prethodnika, shvatio da pobedniku Hladnog rata ističe vreme i da svet mora da deli sa onima koje jedino uvažava zarad moći – sa Kinom kao ekonomskom i Rusijom kao nuklearnom silom.

Za Evropu u toj podeli karata nema mesta, ali evropski politički i vojni lideri, okupljeni ove godine u minhenskom hotelu “Bajerišer Hof” na 62. izdanju bezbednosne konferencije, pokazali su da ne žele da ispadnu iz špila i da hoće da se pitaju. Uzeli su veliki svetski šou u svoje ruke, kombinujući odlučnost i pomirljive tonove. Došao je red da Minhenskom konferencijom posle Rusa i Amerikanaca dominiraju – Evropljani.

Evropa mora da bude spremna da se bori kako bi zaštitila svoje narode, vrednosti i način života, bio je jasan britanski premijer Kir Starmer.

Evropljani su posle osam decanija vojne zavisnosti od Amerike prošli “šok terapiju”, kako je situaciju opisala predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, i prihvatili da će morati da stanu na sopstvene noge.

O vojnoj autonomiji govorili su i nemački kancelar Fridrih Merc i francuski predsednik Emanuel Makron, iako je generalni sekretar NATO Mark Rute imao drugu poruku: “Ukoliko neko ovde misli da EU ili Evropa kao celina mogu da se brane bez SAD, neka nastave da sanjaju”.

Merc je, prelazeći sa nemačkog na engleski, pomalo ljutito upozorio Vašington da su mu potrebni prijatelji. “U ovo vreme rivalstva velikih sila, čak ni Sjedinjene Države neće biti dovoljno moćne ukoliko su same. Takav pristup ima granice moći i moguće je da su SAD već izgubile ulogu globalnog lidera”, upozorio je Merc na otvaranju konferencije i umnogome odredio pravce debate.

“Poštovaćemo vaše liderstvo, ali možda biste mogli da prema nama pokažete malo više poštovanja”, sažeo je evropske zamerke Trampu premijer bavarske vlade Markus Soder.

Makron je ilustrativno opisao Evropu usred dvostruke krize: kineski cunami na trgovinskom frontu, nestabilnost iz minuta u minut na američkoj strani. Nije propustio da SAD nazove “otvoreno antievropskim” pa je zaključio: “Snažnija Evropa biće bolji prijatelj našim saveznicima, posebno SAD”.

“Amerika ne drži svoje snage u Evropi samo da bi zaštitile Evropljane. One su tu da čuvaju američke interese”, stoji u otvorenom pismu koje su uoči konferencije potpisali svi bivši američki ambasadori pri NATO od 1998, i svi sem jednog komandanti NATO snaga u Evropi od 1997.

Makron, koji je postao predvodnik otpora Putinu, rekao je da mirno rešenje za Ukrajinu podrazumeva jačanje pritisaka na Kremlj.

Ako je nekom stalo do očuvanja zapadnog savezništva, onda je to ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski. Amerikanci su mu davali dvostruko više vojne i finansijske pomoći od Evropljana, ali od kako je Tramp postao rezervisan i naklonjeniji ruskim projektima mira, lideru iz Kijeva ostaje da veruje da će njegovi evropski partneri jedinstveno uskočiti.

“Upitajte sebe da li ste spremni ne samo za izazove koje donosi ruska agresija, izazove savremenog sveta, već i za konstantan napor da ubedite svet da se bori za podršku odbrani interesa vaših zemalja svakog dana, kako to mora da čini Ukrajina”, rekao je Zelenski dok je ekran iza njegovih leđa prikazivao razorne posledice januarskih udara 6000 ruskih dronova, 150 raketa i više od 5000 navođenih bombi.

“Tako je svakog meseca. Zamislite to iznad vašeg grada. Razrovane ulice, uništeni domovi, škole podignute u podzemlju. Sve to je dnevni život u Ukrajini zbog Rusije”, nastavio je Zelenski, uz obećanje da će Kijev nastaviti sa naporima da Ukrajina uđe u EU uprkos protivljenja nekih lidera “ne baš velikih zemalja”, što se jasno odnosilo na mađarskog premijera Viktora Orbana.

SVE ME PITAJ, OSIM ZA GRENLAND

Nimalo slučajno, sekretar Marko Rubio je posle Minhena posetio Slovačku i Mađarsku, dve članice NATO i EU koje se najviše protive pomoći Ukrajini.

U pozadini minhenskog skupa stajala je tema koju su gotovo svi pažljivo izbegavali jer bi narušila pozitivnu atmosferu koju su učesnici želeli da predstave – Grenland. Trampova namera da vojno ili dolarima oduzme deo danske teritorije bila je poziv na uzbunu. Razbijeno je poverenje Evropljana u američku privrženost zajedničkim vrednostima.

Umnogome zbog Grenlanda, mnogi lideri ne veruju da ima povratka na stare transatlantske odnose.

“Stari svetski poredak zasnovan na pravilima više ne postoji”, konstatovao je kancelar Merc. “Velike sile stvaraju svoja pravila koja su često nepredvidljiva. Te sile eksploatišu prirodna bogatstva, tehnologije i lance snabdevanja koristeći ih kao čip u pregovorima”.

Državni sekretar Rubio osetio je da nije vreme da dosipa so na transatlantsku ranu. Izbegavajući konfrontaciju, ne pominjući ni Rusiju ni NATO, ubeđivao je saveznike da su SAD posvećene Evropi.

“Uvek ćemo biti dete Evrope”, rekao je podsećajući na istoriju, jezik, veru i žrtve. Pominjao je Mocarta, Betovena, Šekspira, Mikelanđela, Da Vinčija. Čak i “Bitlse” i “Rolingstonse”.

Amerika želi da Evropa bude snažna jer je njena sudbina neodvojiva od američke nacionalne bezbednosti, poručio je Rubio, koga Evropljani doživljavaju kao nekog ko barem pokušava da ispegla stavove oko ključnih pitanja, kao što su Ukrajina ili Grenland. Amerika ne slabi savezništvo već hoće da “revitalizuje staro prijateljstvo”.

Republikanski senator Tom Tils takođe je želeo da deluje umirujuće: “Mi nismo u građanskom ratu sa našim partnerima u Evropi. Mi smo u iskrenim debatama šta treba učiniti”.

Mnogima u sali je laknulo, iako se ispod lepih reči krila kritika predaje suvereniteta međunarodnim institucijama i uverenja da globalna pravila treba da zamene nacionalne interese i granice.

Nazadovanje je izbor, rekao je Rubio, podsećajući da su evropski lideri napravili mnoge političke greške i da moraju da promene kurs – “SAD nemaju interes da budu ljubazni i uredni čuvari kontrolisanog pada Zapada.”

Rubio je agresivnu suštinu Trampove politike, koju je prošle godine predstavio Dž. D. Vens, lepše zapakovao u zajedničko nasleđe sa Evropljanima, ali nije promenio suštinu. Postigao je to da se Amerika lakše sluša. Ublažio je ton, ali ne i poruku: odnose treba obnoviti – ali pod Trampovim uslovima.

OLAKŠANJE I SKEPSA

Eho kritika preneo se i do Amerike, gde lagano počinje trka za novembarske izbore polovine Kongresa. Članica Predstavničkog doma Aleksandrija Okasio-Kortez, jedna od najprogresivnijih političarki u SAD, u Minhenu je optužila Trampa i Rubija da cepaju transatlantsko savezništvo sa Evropom i da pokušavaju da predstave “eru autorijanizma”.

Okasio-Kortes ponudila je alternativnu viziju “hipokriziji” američke spoljne politike, koju obeležavaju Trampov nacionalizam i militarnost, a to je povratak na poredak koji počiva na pravilima.

Evropljani su opet donekle osetili olakšanje, ali su ostali skeptični. Kada se jednom izgubi poverenje, teško ga je povratiti. Trampovo nipodaštavanje Evrope je po staroj zakonomernosti zbližilo zapadne Evropljane. Ubedljiva većina stanovnika Danske, Francuske, Italije, Nemačke, Španije i Velike Britanije solidarno je protiv Trampove Amerike, pokazuje nedavno istraživanje agencije YouGov.

Nikada toliki broj Evropljana nije prestao da SAD doživljava kao prijateljsku naciju, iako se slažu sa dijagnozom iz Vašingtona da je Evropa suviše zavisila od američke odbrane i da je Amerika ekonomski, diplomatski i vojno superiornija. Veliki procenat zalaže se za čvršću političku integraciju i smatra da je autonomija Evrope važnija od čuvanja transatlantskog partnerstva. Poručuju da nisu spremni na žrtve da bi se sačuvali dobri odnosi sa SAD.

Mnogo štete je za godinu dana naneto transatlantskom savezništvu, pa je ovogodišnji Minhen protekao u pokušajima deeskalacije, posebno sa američke strane. Nadvladao je “pragmatični realizam”, ali je pitanje koliko će trajati. Nema nikakvih naznaka da se Trampova spoljna politika promenila.

Uprkos svim lepim rečima sa one strane Atlantika, ostaje bez odgovora pitanje koje je na otvaranju Minhenske konferencije postavio njen predsednik Volfgang Išinger: “Da li Trampova administracija iskreno veruje da su joj potrebni saveznici i partneri, a ako je tako, da li je Vašington spreman da saveznike tretira kao partnere?”

Nema sumnje da je nastupila nova era geopolitike, ali i vreme preispitivanja kako će svet izgledati u budućnosti i koje će uloge u tom svetu imati Amerika, Evropa ili NATO u tranziciji.

“Autokratije mogu da imaju sledbenike, demokratije imaju partnere i saveznike”, ključna je poruka nemačkog kancelara.

Kada bude proučavala sve što je u Minhenu rečeno, američka administracija bi morala da se zabrine. Možda i više kada pročita izveštaj agencije “Focaldata”, koja se bavi analizoma glasanja u UN. Od Trampovog povratka u Belu kuću, ubrzavaju se zaokreti na globalnoj sceni, ali ne u korist SAD već Kine. Svet je danas diplomatski bliže Pekingu nego Vašingtonu, uključujući i američke saveznike.

Evropska javnost se ipak u nečemu ne slaže sa svojim liderima. Dok političari poručuju da se svet trajno promenio i kreću da se udaljavaju od SAD, većina građana ipak veruje da se radi o prolaznoj krizi i da će se američka spoljna politika “vratiti u normalu” jednom kada se Tramp povuče sa scene.

London: Aleksej Navaljni je bio otrovan

Britanski Forin ofis je za Minhensku konferenciju pripremio posebno iznenađenje, osmišljeno da pojača otpor Moskvi. Saopšteno je da je po svim saznanjima i posle obimne istrage, ruski disident Aleksej Navaljni pre dve godine, upravo u vreme Minhenske konferencije, ubijen i da je “velika verovatnoća” da je njegova smrt u zatvoru u Sibiru direktna posledica trovanja otrovom koji se nalazi u koži jedne vrste ekvadorske žabe.

“Bila je to varvarska zavera Kremlja da se utiša glas Navaljnog”, izjavila je sekretarka za spoljne poslove Ivet Kuper.